POSLEDNJE STRELJANJE: Silovao je i ubio malu Ivanu, i izveden je pred streljački vod
Ivana je te 1987. godine imala je samo pet i po godina kada ju je meštanin Johan Drozdek (31) silovao i ubio. Streljan je 1992. godine i to je bila je to poslednja smrtna kazna u Srbiji i regionu.
Foto Depositphotos
Karavukovo je mesto u Bačkoj, na putu polaputa između Novog Sada i Sombora. Među kolonistima sa jugozapada Srbije, živi I porodica Salijević. Svi se sećaju 10. novembra 1987. godine.
Ništa nije nagoveštavao tako crn završetak dana. Ivanin otac Džemail doneo je kući radosnu vest jer je položio ispit za čuvara pruge. Izašao je iz kuće oko 17 sati i samo pogledom okrznuo malu Ivanu. Igrala se na ulici sa decom iz komšiluka. Ni slutio nije da poslednji put vidi svoju devojčicu. Niti da će samo nekoliko sati kasnije ona biti žrtva Johana Drozdeka, koji se u Karavukovo doselio pre dva-tri meseca iz okoline Novog Sada i odmah sprijateljio sa Salijevićima. O došljaku Drozdeku, znalo se samo da je poreklom Poljak, da nema zanimanje i zaposlenje. Smestio se u obližnjoj kući Džemailovog pokojnog strica. Primila ga je u kuću Salijevićeva strina, koja je nekada bila udata za Drozdekovog oca. I Džemail je Johana prihvatio, kupovao mu cigarete, družio se s njim. Sve do tog kobnog dana, nisu imali veći sukob.
Drozdak je spopadao Salijeviće da mu daju svoje jedino prevozno sredstvo, rasklimatani bicikl.
- Zapamtićeš ti mene! - poručio je monstrum.
Komšije su ga zatim videle kako na biciklu nekuda odvozi malu Ivanu. Obećao joj je čokoladicu, ako se provoza s njim. Tri sata kasnije, videvši da za stolom nedostaje najmlađe dete, Džemail je počeo da je doziva. Pozvao je policiju i krenuo sa meštanima u potragu. Mrak se već dobrano nadvio nad šumarak kraj groblja, pa se Salijevićev bicikl naslonjen na jedan bagrem, nije odmah mogao uočiti. Ubrzo su naišli na stravičan prizor. Telo devojčice je ležalo je na travi. Krvavi tragovi na obnaženim nožicama, a najveća crvena mrlja na glavi. Na osnovu tragovana velikoj cigli, nađenoj pored Ivaninog tela, utvrđeno je da je monstrum, dete koje se otimalo i vrištalo, najpre usmrtio, a zatim silovao. Krenuo je u potragu za ubicom ali ga nigde nije bilo. Tek posle se ispostavilo da je, svestan da bi ga Džemail mogao ubiti, prugom, peške pobegao ka Somboru. Ta 32 kilometra prepešačio je za sedam osam sati. U zoru se okrvavljen pojavio na vratima somborske policijske stanice rekavši dežurnom policajcu:
- Uhapsi me, ubio sam nekoga.
U sudnici Okružnog suda u Somboru, Drozdek nije poricao zločin. Motiv? Najpre je govorio da se jako naljutio što nije dobio bicikl, pa u besu nije znao šta radi. Nervirala ga je i mala kada je, valjda instinktom sluteći zlo, počela da plače i sve glasnije moli da je vrati kući.
Pun dosije
Tek na suđenju se ispostavilo da je ovaj došljak u Karavukovo imao podeblji kriminalni dosije u kojem, su dominirale kraće vremenske kazne za razbojništvo ali i trogodišnja robija za silovanje starije maloletnice u okolini Novog Sada.
- Kajem se, nije trebalo da je ubijem - rekao je sudiji Drozdek.
Sa iskrenim kajanjem ili u nameri da omekša sudiju? Svejedno. Po tadašnjem krivičnom zakonu AP Vojvodine, 14. marta 1988. godine osuđen je na dvostruku kaznu: deset godinazatvora zbog protivpri-rodnog bluda nad maloletnim detetom i smrtnu kaznu zbog ubistva. Otežavajuća okolnost bio je i nalaz neuropsihijatra da je Drozdek u trenutku zločina bio uračunljiv.
Drozdek je četiri godine čekao na izvršenje smrtne kazne. Odbijene su sve žalbe za pomilovanjem. Saznanje da mu je izlazak pred streljački stroj neminovan, Drozdek je primio prilično mirno. Ni 14. februara 1992, noć uoči streljanja, u somborskom zatvoru nije pokazivao nervozu. Stražari su mu skuvali nekoliko kafa. Nije imao poslednju želju. Delovao je staloženo kada je u zoru doveden pred streljački stroj.