"TOG DANA TREBALO JE DA JA UMREM, A NE MOJA BOKA" Roditelji Bojane Asović ubijene u Ribnikaru o nesreći koja ih je zadesila

Bojan Asović je rekao da su živeli srećno i da je Boka bila njihov svet.

- Mi smo bili blagi i skromni i tome smo učili našu decu. Svu svoju snagu i ljubav sam bio usmerio ka porodici. Sve do tog 3. maja. Bojana je bila tako mala, a velika. Njom sam se uvek oduševljavao - kazao je Bojan, teško pričajući, i praveći pauze da smogne snage i nastavi. - Sve u šta smo verovali i za šta smo živeli ja i Marija nestalo je tog dana. Sada živimo veliku tugu sa kojom ne možemo da se izborimo. Ja sam tog 3. maja umro, pokušavam da živim, ali mi ne ide. Uvek sam sa posla žurio kući da što pre stignem u tu sreću koju smo imali. Sada gledam da sam što manje kući, sam ne mogu ni minut. Ja te naše trenutke ne znam kako rečima da približim i dočaram. Svašta bih nešto da kažem, a ne mogu da pričam o njoj, jer je onda kao da se opraštam, a to ne želim.

Bojan Asović kaže da je tog trećeg maja bio u Nikšiću kod roditelja.

- Zvao me otac Bojaninog najboljeg druga i rekao da je bila pucnjava u školi i da ne brinem. Pozvao sam suprugu i ona je već bila ispred škole. Krenule su mi suze, iako još ništa nisam znao. Zvao sam brata da dođe i tražili smo informacije i saznali da je jedna devojčica upucana u glavu. Krenuli smo u Beograd. Marija je onda zvala da je u policijskoj stanici i da je to naša Boka. Kada sam došao, majka mi je rekla: "Sine sada svu snagu što imaš, moraš da skupiš". Sinu sam potreban, da mu dam samopouzdanje i on će jednog dana biti otac - priča Bojan.

On kaže da mu nekada dođe da iz kože izađe.

- Lakše bi bilo da sam tog 3. maja bio ja. Svakog dana sebi ponavljam "moram, moram zbog sina i Marije". A ta škola je posle sedam dana nastavila rad i poslala poruku kao da se ništa nije dogodilo. To me jako zabolelo - rekao je Bojan Asović.

Njegova supruga Marija kaže da mozak ne može da joj prihvati da sedi u sudnici i priča o ubistvu svog deteta u osnovnoj školi.

- Bojana je od jaslica imala osećaje za druge. Dočekivala je i pratila decu ljubeći ih i grleći, pomagala im da se obuju. Ja to nisam ni znala dok mi roditelji nisu rekli. Jedna majka mi se zahvalila, jer je Bojana pomogla njenom sinu da se adaptira na vrtić i rekla da on voli da ide samo ako je ona tamo. Takva je bila i u školi, pravi drug. Meni je bila kiseonik. Jedva sam čekala da dođem kući da se družimo, šetamo, igramo. Smisao mog života su moja deca, nisam se razdvajala od njih. Sve sam znala o njima, svaki detalj - ispričala je Marija Asović.

Ona je rekla da joj je tog dana Bojana poslala poruku da je dežurna na ulazu u školu.

- Pitala sam otkud to, jer nije trebala. Iznerviralo me je, jer je nosila tešku torbu, a nije trebalo, jer je ne nose kada su dežurni - kazala je Marija. - Koleginica mi je rekla za pucnjavu. Vrisnula sam, jer sam znala da mi je dete na vratima. Osećala sam se nemoćno. Molila sam nekoga da me odveze do škole i tamo sam psihologu govorila "gde je moja Bojana", a ona je ćutala. Sin je bio sa druge strane škole i znala sam da je dobro. Tog dana je bio moj kraj. Nosili su me do kola da me odvezu. Ne verujete šta se desilo, očajni ste i besni. Pitam se ko je smeo da dira moju Bojanu? Ona je vesela otišla u školu. Živite za tu decu, odgajate ih, učite pravim vrednostima i onda nema je.

Ona kaže da su prvog maja igrali "čoveče ne ljuti se", dok su Kecmanovići pravili molotovljeve koktele.

- Ja sam policajac, ali moja deca nikada nisu videla pištolj, a oni su ponosni na arsenal. Majka je tajila i krila da ima takvog sina, samo da se njihov ugled ne bi narušio. Nije kriv otac, nije kriva majka, niko nije kriv. Boka i brat su pričali pred spavanje, budlili se zajedno, družili i tu prazninu niko ne može da popuni. Mi smo uništeni svi. Ja ne znam kako preživljavam svaki dan, kao da nam neko kopa nožem po srcu. Ovo što nas muči nijedan psihijatar ne leči. Kako nam je može da razume samo onaj ko je isto doživeo.

BONUS VIDEO: BOL I PATNjA RODITELjA UBIJENE DECE - Tuzne scene na suđenju