RODITELJI DEVOJČICE UBIJENE U RIBNIKARU ISKAZOM RASPLAKALI SVE: "Deo mene je otišao 3. maja sa Anom i ja samo želim da budem sa njom..."

Ovo je na današnjem suđenju u parnici protiv Koste K. i njegovih roditelja Miljane i Vladimira Kecmanovića i osnovne škole "Vladislav Ribnikar" kazala Minela Radičević, majka ubijene Ane Božović. Ona je jedno od devetoro dece, koju je Kosta K. u svom krvavom piru upucao u školi 3. maja ove godine.

- Do 3. maja smo bili srećna porodica. Imala sam osećaj da imamo sve, dobre poslove, dvoje dece, kojima smo se bavili, vodili na razne aktivnosti i za koje nam je bilo važno da izrastu u dobre ljude. Tog jutra je Ana otišla srećna u školu i planirali smo šta da radimo popodne. Bila sam u prodavnici, kada me je zvala drugarica i rekla da je bila pucnjava u "Ribnikaru", da je ispred škole i da će sačekati Anu da izađe. Ostavila sam korupu i istrčala. Ana mi se nije javljala na telefon. Ispred škole su bili izašli svi njeni drugari iz odelenja, tu je bila i razredna. Sada mi je iz ove perspektive jasno da su znali. Trčala samo od bolnice do bolnice i škole. Tri puta sam išla do Urgentnog i Tiršove da proverim da li su je mođda u međuvremenu dovezli. Onda me je pozvao Ivan i rekao: "Ane više nema". To je šok. Niste u stanju ni da plačete. Kažeš, šta pričaš, kako nema?

Ona kaže da takvu vest u životu očekujete za oca, majku, ali ne i za dete.

- Otišli smo na Institut za sudsku medicinu, morala sam da vidim svoje dete, ne može to tako, ali nisu je bili još dovezli. Imala sam potrebu da odem ispred škole, kao da ću tamo da je vidim. Razredna mi se nije javljala na telefon, razumem da je bila u šoku. Srela sam direktorku i pitala je je li stvarno ona i rekla mi je da je ona identifikovala - ispričala je Minela.

- Onda ulazite u kuću i nje nema, a bila je tu pre par sati. Kako sad nema? Onda u tom šoku organizujete sahranu. Videla sam je i poljubila 6. maja. Delovala je mirno. Obukli smo je kako je volela i stavili neke sitnice. Najstrašnije mi je bilo 8. maja kada smo kretali na sahranu detetu.

Minela Radičević kaže da škola otpočetka apsolutno ne želi da preuzme bilo kakvu odgovornost, da na televiziji vide da se Savet roditelja sastao sa tužiocem, a da su oni od starta isključeni, da ih ni o čemu ne obaveštavaju.

- Ne verujem da pedagog i psiholog nisu uočile da kod Koste postoje neke neobičnosti i da sa njim treba da se radi. One nisu radile svoj posao - kaže Minela.

Ona priča da prvih mesec dana nije mogla da funkcioniše, da je počela da pije lekove za srce, šećer, da joj je kosa opala i da je stres razarao.

- Deo mene je otišao 3. maja sa Anom i ja samo želim da budem sa njom. Ne bojim se smrti. Ta tuga je mnogo jača od potrebe da budem tu za sina. Vremenom je sve teže. Vreme ne leči. Vidite drugu decu, a nje nema i sa time morate da živite - pričala je Minela Radičević, a svi u sudnici su plakali.

Ona je rekla da do 3. maja pojma nisu imali ko su Kecmanovići.

- Neverovatno mi je da ne primete da dete u sobi tri dana drži ranac sa oružjem i pravi molotovljeve koktele. To odsustvo osećaja krivice roditelja mi je neshvatljivo. U tom odnosu je očito ključ problema - navela je majka ubijene Ane.

Njen suprug Ivan Božović je prvi od roditelja koji je danas dao iskaz u sudu. On je detaljno pričao šta se sve dešavalo tog dana i šta je preživljavao. Osećao je kaže i bes što policija ne da da prođe, da uđe u školu i vidi gde mu je dete, a sve vreme gaji nadu da će da se pojavi. U jednom trenutku mu je prišla jedna novinarka i rekla da svi roditelji koji nisu našli decu, treba da dođu u policijsku stanicu na Vračaru.

- Tamo sam sreo Mariju Acović, bila je van sebe. Ušla je prva u kancelariju i kad je izašla sve mi je bilo jasno. Ušao sam, unutra je bila i direktorka i rekla mi je da je identifikovala Anu. Ja se više ničega tamo ne sećam. Izašao sam, pozvao Minu i rekao naše Ane više nema. Svet nam se srušio. Tog jutra smo bili srećni, a kasnije ništa više nije bilo isto. Sin se zatvorio u sebe, pokušavao da bude jak. Naknadno sam saznao da je bio vrlo besan i da je hteo da ide u stan Kecmanovića, ali je njegov trener veslanja pričao sa njim da mu vIše ne padaju na pamet te glupe ideje osvete - ispričao je Ivan Božović.

Otac je ispričao da su bili srećna porodica, koja je mnogo putovala.

- Ana je bila naše veza. Potencirali smo stalno da ona i brat moraju da imaju dobar odnos, da se vole i podržavaju. Sada je kuća prilično prazna, njena soba je zatvorena. Posle 3. maja znali smo da legnemo na njen krevet i plačemo. Sada manje, jer pokušavamo da se štitimo, pošto čim uđemo u njenu sobu plačemo. Tu su njene papuče i sve ostalo - kazao je Ivan i rasplakao mnoge u sudnici. - Trenirala je ples i odbojku. Nažalost najlepši deo našeg života je mrtav.

On je rekao da Ana nije poznavala Kostu, da je bila peti razred i da je ubijena, jer je tog dana bila dežurna. Kazao je da mu je zasmetalo medijsko izveštavanje u kojem su Kecmanovići predstavljeni kao ugledna porodica, otac lekar, majka doktor nauka, a drže oružje i municiju u kući.

- Oni se ne osećaju krivi, niti odgovorni. Kako dođe do toga da svom detetu date oružje u ruke? To može da proizvede samo zlo. Posle kažeš da vam je upropastio živote, a ti su ga vodio na pucnjavu. Ako si odgovoran roditelj i stalno pričaš sa detetom, mogao si da vidiš da se nešto dešava sa njim. Ne vidiš da tvoje dete ne spava celu noć pred 3. maj, da pravi molotovljeve koktele, a onda se ne osećaš odgovornim - kazao je Ivan Božović. - Ni škola ne oseća odgovornost. Direktorka je posle sedam dana na Savetu roditelja rekla da se pravi spisak ko će da se vrati u školu. Ona nastavlja da radi svoj posao. Normalno je da odmah podnese ostavku, a ona radi sve da se normalizuje i nastavi škola.

Ivan Božović je ispričao i da im je pedagog škole tih dana priredila neprijatnost.

- Pričalo se da će Grad da snosi troškove sahrane, a onda se pojavila i Dončić fondacija. Mi smo tada bili malo revoltirani i ako već može da se bira rekli smo Dončić fondacija, a pedagog je Mini rekla, "vi imate malo debele prste", kao u smislu da hoćemo tu nešto da uzmeno. Da to kaže u takvoj situaciji, još ne mogu da pojmim.

Anin otac navodi da su prvih nedelja živeli po automatiznu, da je imao pritisak u grudima i uznemirenje.

- Strašno je ići da identifikujete svoje dete. Posle tri, četiri nedelje obratili smo se psihijatru, dobili lekove da iole možemo da funkcionišemo. Vratili smo se na posao zbog sina da se i on vrati u neku rutinu. Sve nam je teže i teže. Razmišljate kako bi ona rasla, izgledala... Njen gubitak je uvek tu sa nama.

BONUS VIDEO: MESTO ZLOČINA: Stan u kojem je pronađen ubijeni muškarac u Novom Sadu