NESREĆNA MAJKA UZ JAUKE PALA PORED HUMKE: Bolne reči majke Stefana Hrke - Sine moj, ostala sam te željna, tvog osmeha i plavih očiju (FOTO)

Reči i suze Dijane Hrke, majke dvadesetsedmogodišnjeg Stefana koji je nastradao u nesreći na železničkoj stanici u Novom Sadu na beogradskom groblju Lešće lomile su srca svih koji su došli da ga isprate na večni počinak. Njena bol za izgubljenim sinom duboka je, preduboka. Stefanov otac Milorad i mlađi brat Nemanja slomljeni u bolu primali su saučešća.

- Teško je danas nešto smisleno reći da je za nas obične ljude razumljivo - rekao je sveštenik koji je služio opelo. - Gospod je uzeo cvet i nije ga odsekao, nego ga je uzeo i presadio u nebesku kuću. U ovakvim situacijama suze su Bogu nerazumne, ali su nama ljudima svojstvene. Nismo tu da upiremo prstom u krivce, jedino što možemo jeste da se molimo Bogu. Jedino to on čuje. I, nikada ne smemo da zaboravimo žrtve tragedije.

Mnogobrojni prijatelji i rodbina borili su se sa suzama i bolom. U Stefanovom kratkom životu, koji je sudbina okrutno prekinula, ostalo je neostvareno toliko planova, snova i nada.

- Moje dete... Nikad više neću čuti njegov glas, neću ga zagrliti - jecala je majka. - Ostala sam željna njegovog osmeha, plavih očiju.

Tužna povorka krenula je ka Stefanovoj večnoj kući. Stefanov brat išao je na čelu kolone noseći njegovu fotografiju na kojoj se smeje, dok je njihov brat od tetke nosio krst. Tišinu su povremeno prekidali samo jauci majke Dijane.

Kada je sanduk polako spušten u raku, zavladala je nestvarna tišina. Prisutni su nemo posmatrali kako se kovčeg spušta u dubinu, činilo se kao da nosi uspomene i planove koje je Stefan imao. Majka Dijana nije mogla to da izdrži. Pre nego što je bilo ko uspeo da reaguje, stala je na ivicu rake i još jednom pokušala da zagrli svog sina, da ga zadrži, da ga ne pusti u tu hladnu zemlju. "Stefane...", rekla je ucveljena majka i pala. Hitna pomoć, koja je sve vreme bila u blizini, odmah je reagovala.

Njegova majka Dijana ranije je ispričala je da se Stefan preselio u Novi Sad zbog posla.

- Stefan je tog dana pratio devojku na stanici ili ju je čekao, ne znamo. Ja sam se šalila s njim jer je devojka bila nova. Čini mi se da sam, dok smo razgovarali, videla njegov osmeh lepi i plave okice. Pitala sam ga da li je devojka ili drugarica. On se nasmejao i rekao mi da ćemo pričati o tome drugi put. Poslednje što sam mu rekla bilo je: "Čućemo se sutra." Sledećeg dana se nismo čuli - kaže ona. -

Kako navodi, čim je čula za nesreću, uhvatila ju je nervoza.

- Pozvala sam ga, ali se nije javljao. Zvala ga je i moja sestra, sestrići. Uzalud. Kasnije sam otišla u voždovačku policiju. Svi su bili ljubazni, ali delovali su uznemireno. Policajac je tražio Nemanjin broj telefona, pitao me je da li sam došla sama. Rekla sam da i da idem za Novi Sad. Upitala sam ga zatim da li je ono što mislim, a policajac je onda klimnuo glavom i počeo da plače. Došla je Hitna pomoć i dali su mi tabletu. Otišla sam s prijateljima u Novi Sad - pričala je kroz suze majka.

Navodi da je sina identifikovala u policiji.

- Samo sam videla njegovo lice. Prepoznala sam ga, naravno. Majka sam mu. Bila je krv iznad glave. Ležao je na levoj strani. Nisam mogla da gledam dalje niti je čovek koji me je uveo to mogao. Izvadili su ga među prvima. Pitala sam tog čoveka da li je bio u ruševinama, a on mi je rekao da jeste. Pitala sam ga da li se mučio, a on je slegao ramenima. Ne znam da li moj sin ima telo, ruke, noge. Znam da će biti u limenom sanduku. Svesna sam svega. Duša nasmejana, bio je veseo. Svima je pomagao, sa svima se družio -rekla je neutešna žena.

BONUS VIDEO - POSLEDNjI TRENUCI ALIJE BALIJAGIĆA NA SLOBODI? Žandarmerija i SAJ pretražuju Komaran i Orašac

(Republika)