ŠTA ĆE MI ŽIVOT BEZ MOJE DECE I DANIJA: Potresna ispovest Mirjane Lazović koja je u tragediji kod Kraljeva ostala bez troje dece i supruga

Ona je na ličnu odgovornost izašla iz bolnice dan posle tragedije, čuvši da je ostala bez najvoljenijih. Porodično su krenuli da obeleže Malu Gospojinu u Studenicu, a samo se Mirjana vratila. "Novosti" su juče, najtužniju ženu na svetu, zatekle sa ranom na čelu i sa zavijenom desnom rukom.

Nije otišla u kuću svekra i svekrve već u svoj dom. Sa njom je bio Danijelov brat Dejan, a sanitetsko vozilo Vojske pored kuće. Ni tim vojnicima ni bolničarkama nije bilo lako - pomoć je bila potrebna baš svima, i vojnicima...

Mirjanu smo zatekli na drvenoj klupi. Pored nje je sedela žena koja joj je veoma slična. Sestra bliznakinja, Maja, došla je iz Podgorice.

Mirjana je bila svesna da je izgubila troje dece i muža. Nije se naljutila kada je videla i novinare u njenoj nesreći.

- Sve sam gledala svojim očima. Čovek je išao nenormalnom brzinom, našom trakom! Kao da je išao namerno da nas ubije. Danijel je pokušao da se skloni što je više mogao, ali nije uspeo. Ne znam kako se auto podvukao pod kamion. Čudi me da sam ostala živa! Kamo sreće da nisam! Ostala sam zarobljena u smrskanom vozilu. Svega sam bila svesna.

Nakon gutljaja-dva vode neutešna žena nastavila je: - On mi je čitavu porodicu odneo! Ako ima pravde, taj neće nikad izaći na slobodu!

Sestra Maja je tešila Mirjanu, kako je znala i umela:

- I ja sam izgubila troje dece zajedno sa tobom! To su i moja deca...

U jednom trenutku iz kuće smo čuli glasan plač i ridanje Mirjanine majke. Neko je ušao da izjavi saučešće.

Mirjana je tada potrčala unutra da umiri majku, a sestra za njom. Mi smo napustili kuću krenuvši dalje, putem jezive tragedije.

U porodičnoj kući Danijelovih roditelja u Novom Pazaru, u naselju Postenje otac Radosav Diko i majka Dobrica dočekivali su komšije, rodbinu i prijatelje.

Ćuteći.

Reči utehe odbijale su se od njih.

Danijel Lazović je od 2011. godine zaposlen kao frizer u Vojsci Srbije. Od tada je živeo sa ženom i decom u selu Draganiće, u Raški. Radio je i privatno, kao moler, radio je sve poslove koji su mu došli pod ruku. Zbog toga je često odsustvovao. Bio je željan svoje porodice. Letos je trebalo da ide sa vojskom u Mirovnu misiju, bilo bi mu drugi put, ali nije. Otac Radosav nam reče da je hteo da bude više sa svojima.

- Da mi je bar jedno ostavio, bilo bi mi lakše, nego ih je sve odveo sa sobom. Lana je pošla u četvrti razred, Luka u prvi, a Mila, najmlađa, tek je napunila godinu - muški je promuklo govorio Radosav Diko.

Dikova sestra "plakala je" o bratancu:

- Nije bio ni pijanica, ni kavgadžija, bio je domaćin i mnogo je radio, samo da se skući.
Danijelova majka Dobrica je ćutala i uzdisala.

- Ja juče nisam ni bio kod kuće. Bio sam na selu. A juče ujutru sam se ja i čuo sa Danijelom. Kupio je drva pa me je pitao kad ću da dođem da mu pomognem da cepamo. Oko 18 sati došao je moj brat od strica i rekao mi da je Danijel imao udes. Rekao mi je da nije ništa strašno - govorio je sledeće otac Diko ...

Dikova sestra je čula za nesreću preko medija. Tek uveče su došle starešine da kažu detalje.