SVI IZ KUĆE SMO PREŽIVELI PONEKU NESREĆU: Četiri generacije rudara porodice Mitković već više od 90 godina ne izlaze iz okna

Milovan je pre 33 godine preživeo najveću rudarsku nesreću u Srbiji, kada je u aleksinačkim rudnicima nastradalo 90 ljudi, a pamti i onu koja se desila samo nekoliko godina ranije. Vukosav je preživeo manju nesreću u rudniku sredinom prošlog veka, a Saša je iz rudnika "Soko" 1998. izvlačio 29 svojih nastradalih kolega. Pre dva dana, njegov sin Nikola samo pukom srećom uspeo je da preživi nesreću u istom rudniku, kada se zbog visoke koncentracije metana ugušilo osam radnika treće smene. Ipak, nijedna nesreća nije pokolebala porodicu Mitković da nastavi tradiciju rudarstva koju je pre gotovo jednog veka započeo Vukosav.

- Deda Vukosav se doselio iz Vranja i ovde je ostao i radio u Aleksinačkom rudniku punih 30 godina. Sada je već star i jedva se kreće. Moj otac Milovan je bio rudar, takođe 30 godina, stekao je penziju u rudniku "Soko", ali je radio i u Aleksinačkom rudniku. Prošao je sve i svašta. Ja radim u rudniku "Soko" i pred penzijom sam. Sledeće godine završavam, a moj sin Nikola je četvrta generacija - priča nam Saša Mitković.

On kaže da nikada nije mogao iz glave da izbaci jezive slike nesreće u rudniku "Soko" iz 1998. kada su nastradali njegovi prijatelji.

- Pamtim tu nesreću, iako nisam radio u toj smeni, ali sam sve te stradale drugove i kolege nosio na rukama, svih 29 - priča Saša. - To je bilo 16. januara i to neću nikada da zaboravim. Sada se desio taj 1. april, kada mi je u tom istom rudniku zamalo nastradao sin, koji ima samo 21 godinu i bukvalno je gledao smrti u oči. Povređen je, trenutno je u bolnici, moglo je da bude najgore, srećom, dobro se završilo. Te večeri nisam radio, nije bila moja smena, a sina mi je samo bog sačuvao.

On kaže da posao rudara nosi sa sobom veliki rizik, da su toga svi oni svesni u svakom trenutku. Nesreće se dešavaju, a samo njegov deda, otac, on i sin preživeli su najmanje pet rudarskih katastrofa. Svestan toga, za svog sina priželjkivao je bolji posao i nije mu bilo drago kada je izrazio želju da postane rudar.

Kaže da se Nikola sada oporavlja, ali da će ubuduće sasvim sigurno na posao odlaziti sa knedlom u grlu i tugom i bolom zbog prijatelja i kolega koji nisu uspeli da se izvuku iz jame tog 1. aprila.

NE ZNAM DA LI ĆE GA OVO POKOLEBATI

- Najpre sam bio protiv toga da i moj sin postane rudar - kaže Saša. - Mlad je dečko, ima školu, neka proba da radi nešto drugo, razmišljao sam. Radio je kod nekih privatnika, ali niti je imao radno vreme, niti je znao kad je slobodan, a ni plata nije bila neka. Ni u rudniku nije neka, niti će da bude, ali navikli smo tu. Drugi put kada me je pitao, ja sam rekao dobro. Onda sam mu jedno mesec dana punio glavu šta je i kako je, kako treba da se ponaša. On je pristao i sve slušao. Evo, već dve godine radi. Trebalo bi, kada dobije rešenje zastalno, da pređe u svoju elektroslužbu. Ne znam da li će ga sve ovo pokolebati, pa ćemo da vidimo dalje. Mislim da će se on vratiti na posao kao i do sada, ali zasad to ne mogu da znam jer još nije pri sebi sasvim.