"JADAR" JE ŠANSA, JEDNA U STO GODINA: Projekat može da se realizuje sa minimalnim uticajem na ekologiju

Najgore je što se tom temom, posebno zaštitom životne sredine koju će litijum navodno da ugrozi, bave i ljudi s titulama i zvanjima, iako se nikad nisu bavili, niti su ikad išta uradili u toj oblasti. Ljudi koji čuju njihove priče, a oni su baš glasni i učestali na interesnim medijima, poveruju u te priče jer ih saopštavaju akademici i ljudi sa zvanjima. U svemu tome najveću ulogu imaju tzv. društvene mreže, kroz koje svako može da iznese što god mu padne na pamet, a da za to ne snosi nikakve posledice.

Nakupilo se toliko laži i besmislica o rudarenju i dobijanju litijuma u Srbiji, da je nemoguće sve te laži nabrojati i argumenovano pobiti. Njihovim pričama stvorena je situacija u kojoj je nemoguće da se razgovara argumentima jer iznošenje bilo kakvih argumenata proglašava se "plaćeništvom". U sve to se umešalo i politikantstvo, pa time prestaje svaki razgovor argumentima.

Ovo u intervjuu "Novostima" kaže dr Branislav Simonović, naučni savetnik za zaštitu životne sredine i dugogodišnji direktor Instituta za opštu i fizičku hemiju u Beogradu.

Da li vi mislite da je moguće realizovati Projekat "Jadar" sa minimalnim uticajem na životnu sredinu?

- Mislim da Projekat "Jadar" može da se realizuje s minimalnim uticajem na životnu sredinu. Prvo, mi imamo zakone i propise u oblasti životne sredine koji su usklađeni sa evropskim. Drugo, postoje i neki evropski propisi koji bi trebalo da obezbede očuvanje životne sredine. Tu mislim na evopski IRMA (Initiativefor Responsible Mining Assurance) standard za odgovorno rudarstvo, koji je donet 2023. godine. Njime se definiše najbolja praksa za odgovorno rudarstvo. Ovaj standard, napisan na 553 strane, propisuje i mnoge obaveze: rudarske kompanije su obavezne da kupcima njihovih proizvoda, lokalnim zajednicama, radničkim sindikatima, nevladinim/civilnim organizacijama prikažu transparentne izveštaje, vlade mogu da zahtevaju od rudarskih kompanija da pridržavaju ovog standarda, a finansijske institucije odobravaće sredstva samo za odgovorno rudarstvo. Dakle, ovaj standard predstavlja najbolju garanciju za očuvanje životne sredine pri rudarenju jer evropske kompanije neće da kupuju rudarske proizvode ukoliko nije ispoštovan IRMA standard. Tako je bilo sa HACCP standardom koji definiše uslove za bezbednu proizvodnju hrane. Nijedna firma u Evropi neće da kupuje prehrambene proizvode bez poštovanja ovog standarada. I svi su morali da ga uvedu. Tako će biti i sa IRMA standardom.

Kako možemo da imamo garancije da će "Rio Tinto" ispoštovati sve ekološke procedure?

- Najveće garancije za to treba da budu delovi ugovora, da će da se ispoštuju svi zakoni i propisi iz oblasti zaštite životne sredine (kako domaći, tako i evropski), kao i pomenuti IRMA standard o odgovornom rudarstvu. To mogu da budu i otkazne klauzule.

Ako dođe do otvaranja rudnika, koliko će to uticati na prirodu?

- Izgradnja bilo kojeg objekta neminovno mora da utiče na životnu sredinu. Ali pri tome mora da se vodi računa da ti uticaji budu najmanji mogući. Ako izgradite jednu kuću na tom području, onda ćete svakako da smanjite obradivu površinu za veličinu te kuće, ta kuća će zbog grejanja da emituje ugljen-dioksid (i ugljen-monoksid), kao i čestice u atmosferu. Da ne pominjem i smeće koje će nužno da se stvara u toj kući, pa kanalizacija i otpadne vode itd. Dakle, nema nijednog objekta koji neće da narušava životnu sredinu u manjoj ili u većoj meri. Pitanje je samo odnosa koristi i štete pri izgradnji takvog objekta. U slučaju Projekta "Jadar" to je "žrtvovanje" nekih 290 hektara zemljišta, što čini svega 0,01% obradivog zemljišta u Srbiji. Uticaji na životnu sredinu mogu da se minimalizuju uz poštovanje napred navedenih propisa i standarda. Mogući uticaji na vazduh su minimalni jer je reč o podzemnom rudniku, mogući uticaji na zemljište i vode mogu da se kontrolišu kroz pomenute propise i standarde, a mogući uticaji odlagališta čvrstog otpada, samim tim što je reč o čvrstom otpadu su, takođe minimalizovani. Ono što je u svemu tome najvažnije jeste neprekidna kontrola (monitoring) svih izlaznih parametara iz rudarenja i proizvodnje litijuma, radi njihovog držanja u granicama koje propisuju naši i evropski propisi.

Hoće li nam zagaditi zemlju? Vodu?

- Već sam pomenuo da uz poštovanje svih propisa i standarda i uz neprekidni monitoring svih izlaznih parametara mogu da se osiguraju minimalni uticaji na životnu sredinu (zemljište, voda, vazduh). Treba da se ima na umu da je dobar deo zemljišta u tom području zagađen izlivanjem akumulacije iz flotacije antimona (Stolice) 2014. godine.

Da se vi pitate da li biste otvorili rudnik?

- Ne pridajem sebi toliki značaj da ja donosim odluku o tome. Smatram da je ovo velika razvojna šansa za Srbiju, kakva se javlja jedanput u sto ili više godina, te da odluku treba da predloži radna grupa (koju bi imenovala Vlada), sastavljena od naučnika i stručnjaka različitih profila. Oni bi to uradili na osnovu svih postojećih dokumenata, kao i na osnovu svetskih iskustava i naučne literature o tome.

Bavite se fizičkom hemijom, možete li nam reći sa stručne strane koliko je opasna upotreba sumporne kiseline prilikom obrade litijuma, pogotovo u Projektu "Jadar"?

- Sumporna kiselina spada u jednu od najkorišćenijih hemijskih sirovina i godišnje se u svetu troši oko 200 miliona tona sumporne kiseline (u Srbiji oko 400.000 tona). Nigde u svetu nisu zabeleženi slučajevi masovnog trovanja sumpornom kiselinom ili sumpornim gasovima nastalim iz nje. Ona se za rastvaranje jadarita koristi na temperaturi od 90 stepeni i na toj temperaturi ona isparava pet puta manje nego voda na nula stepeni. Samo ovo pokazuje koliko su besmislene priče o "gušenju sumpornim gasovima". Usred Hamburga se nalazi fabrika koja proizvodi dva miliona tona sumporne kiseline godišnje. Oni, očigledno, nisu čuli naše uličarske zaštitnike životne sredine, inače bi odmah zatvorili tu fabriku.
 

M-50