SUMPORNA KISELINA IM SMETA KADA JE "JADAR" U PITANJU: Duplo veće količine sirovine već se koriste u Srbiji na dnevnom nivou

Reagovali su na članak koji je na naslovnoj strani objavio dnevni list "Nova" pod nazivom "Rio Tinto bi trošio dnevno hiljadu tona sumporne kiseline", kao i na članak objavljen na portalu "Nova S" pod nazivom "Rio Tinto trošiće dnevno 1.000 tona kiseline čija minimalna količina može biti fatalna: Stravična upozorenja profesorke hemije o materijama koje će uništiti Jadar".

Sagovornica pomenuta dva medija prof. dr Zorica Petrović, profesorka Instituta za hemiju Prirodno-matematičkog fakulteta u penziji, kako tvrde iz "Rio Tinta", iznela je brojne netačne i paušalne navode. Kompanija "Rio Tinto" prinuđena je da građanima predstavi tačne podatke u odgovarajućem kontekstu u cilju istinitog informisanja građana.

"Rio Tinto" oštro protestuje zbog neprofesionalnog predstavljanja podataka o korišćenju sumporne kiseline, koji su objavljeni na senzacionalistički način i kao nešto što treba da zabrine građane Srbije.

- Potrošnja sumporne kiseline u 2023. godini u Srbiji iznosila je 450.000 tona, dok je plan za 2024. godinu 620.000 tona, odnosno 1,698 tona sumporne kiseline dnevno, što naravno ne uključuje Projekat "Jadar" - poručuju iz "Rio Tinta". - Za projekat "Jadar" predviđeno je 320.000 tona, što znači da već danas u Srbiji imamo gotovo duplo veću potrošnju sumporne kiseline nego što to ovaj projekat zahteva. Pri tome,
Projekat "Jadar" podrazumeva korišćenje sumporne kiseline u tehnološki uobičajenom procesu koji se već primenjuje u mnogim industrijskim granama u Srbiji, uključujući i prehrambenu i farmaceutsku industriju, uz jasno definisane protokole i primenu najviših standarda zaštite životne sredine.

Ekonomski razvijene zemlje koriste mnogo veće količine sumporne kiseline od Srbije. Tako je, na primer, Nemačka iskoristila čak 4.460.000 tona sumporne kiseline u 2023. godini, odnosno više od 12.000 tona dnevno, ali nemački "Špigl", na primer, nije tu informaciju objavljivao na naslovnim stranama u cilju neosnovanog zastrašivanja građana, jer je to u razvijenim zemljama normalno i uobičajeno.

Na navode da "velika izloženost sumpornoj kiselini udisanjem, gutanjem ili dermalnim (kožnim) putem, može biti i fatalna". Kompanija "Rio Tinto" postavlja pitanje profesorki Petrović, kao i "Novoj S", ako je istina to što tvrdi Petrovićeva, zašto zajedno ne iniciraju potpunu zabranu upotrebe sumporne kiseline u svim proizvodnim procesima u Srbiji ili sumporna kiselina predstavlja problem samo u kontekstu Projekta "Jadar"?

Suprotno navodima profesorke Petrović, sumpornom kiselinom danas se upravlja na potpuno bezbedan način i ona je uobičajeni deo skoro svih industrijskih procesa, kako u Srbiji, tako i u svetu. Čak 80 procenata sumporne kiseline koja se proizvodi na planeti koristi se u proizvodnji mineralnih đubriva, dakle u poljoprivredi. Bez đubriva ne bi bilo hrane za čovečanstvo jer 50 odsto prinosa u poljoprivredi dolazi zahvaljujući upotrebi đubriva.

Navodi profesorke Petrović o sumpornoj kiselini, odnosno "vitriolu", da je to neka "opasna materija" za koju je "čula dok je bila još dete", da su ljudi govorili da je neko "opasan kao vitriol", posebno su zabrinjavajući kada dolaze od stručnjaka.
Projekat "Jadar" neće ispuštati sumpornu kiselinu niti u vazduh, niti u zemljište, niti u vodu. Tokom procesa prerade rude predviđenim Projektom "Jadar", sumporna kiselina se koristi u postupku rastvaranja rude kako bi se dobila tečnost bogata litijumom i borom. Proces se odvija u zatvorenim rezervoarima u kojima se ruda rastvara uz dodatak koncentrovane sumporne kiseline i vode. Važno je napomenuti da se ovaj proces odvija na niskoj temperaturi (90 stepeni Celzijusa) daleko ispod tačke ključanja sumporne kiseline.

Tokom tog procesa, oslobađaju se otpadni gasovi koji potencijalno mogu da sadrže ugljen-dioksid (CO2), vodenu paru i tragove sumporne kiseline. Ništa od toga ne bi dospelo u vazduh jer u svakom reaktoru postoje skruber filteri, čija je osnovna funkcija da i sakupljaju otpadne gasove kako se ne bi oslobađali u atmosferu. Ovi filteri rade tako što sakupljaju gasove koji se dižu u zatvorenim posudama za preradu i provuku ih kroz tečnost koja uklanja sve štetne materije iz vazduha. Tehnologija ovih filtera je proverena i široko korišćena više od 50 godina za sakupljanje i prečišćavanje otpadnih industrijskih gasova. To znači da je proces pažljivo dizajniran kako bi se sprečilo ispuštanje sumporne kiseline u bilo kom obliku.

Profesorkine tvrdnje da se "osim sumporne kiseline, u Jadru može očekivati i ispuštanje drugih otrova u vodu, pre svega bora, litijuma, arsena, ali i toksičnih proizvoda hidrolize mnogih sulfata i drugih soli", kompanija "Rio Tinto" osporava na ovaj način:

- Mi smo transparentno u nacrtu studija za procenu uticaja na životnu sredinu naveli da je u okviru Projekta "Jadar" planirana izgradnja dva postrojenja za preradu otpadnih voda koja, zajedno sa bazenima za skladištenje otpadnih voda, koje imaju dovoljan kapacitet da se spreči neželjeno ispuštanje vode, čak i u najnepovoljnim okolnostima. Ova postrojenja koristila bi moderne i pouzdane metode prečišćavanja (reversna osmoza i ultrafiltracija). Tehnologija prečišćavanja vode nezavisna je od tehnologije prerade rude. U pitanju su poznate, standardne tehnologije, koje delom ili kompletno koristi svako industrijsko ili gradsko postrojenje za preradu vode, pa čak i privatne kuće. Činjenica je da je metoda ultrafiltracija predstavljena sredinom 20. veka od kada je i u kontinuiranoj primeni. Koncept reversne osmoze takođe je prvi put predstavljen pedesetih godina, a tehnologija jonske izmene razvijena je još početkom 20. veka. Dodatno bi se koristio i isparivač sa nultim efluentom (ZEE - Zero Efluent Evaporator), čija je svrha dodatni tretman koncentrata nastalog nakon reversne osmoze koji bi se potom upućivao na centrifugiranje u cilju bezbednog odlaganja. Opšte je poznata činjenica da se svaka voda može prečistiti na nivo pijaće vode i verujemo da ta činjenica nije sporna ni za profesorku Petrović. Svaki od koraka u procesu prečišćavanja vode je poznat, potvrđen i u kontinuiranoj je upotrebi više decenija. Iz navedenih razloga, tehnologija prerade otpadnih voda je tehnički jedan od manje zahtevnih delova celokupnog Projekta "Jadar", a izradile su ga vodeće svetske inženjerske kuće.

Navode da bi "pri bilo kojoj operaciji rudarstva ili ekstrakcije, pogođene lokacije pretrpele oštećenja zemljišta, kontaminacije vazduha, zagađenja i iscrpljivanje vode", profesorka Petrović javno zastupa na osnovu jednog članka koji je objavljen, kako sama navodi, u "jednoj reviji". Kompanija "Rio Tinto" ponovo apeluje na argumentovanu raspravu o Projektu "Jadar" na osnovu naučno utemeljenih činjenica i poznatih i proverenih izvora informacija. Takođe, kompanija "Rio Tinto" apeluje na medije u sastavu "Junajted medija grupe" da se ne oslanjaju na neimenovane izvore na koje se pozivaju njihovi sagovornici kao relevantan izvor informacija o Projektu "Jadar".

Profesorka Petrović u pomenutim tekstovima neosnovano i netačno navodi da je "za proizvodnju litijuma kroz bazene za isparavanje potrebno 500.000 galona vode za svaku tonu litijuma".

- Upotreba galona kao merne jedinice sračunata je sa zbunjivanjem građana jer javnost u Srbiji u najvećem procentu ne može da stekne predstavu o kojoj količini vode se radi, posebno iz razloga što postoje različite vrste galona od kojih se danas najviše upotrebljavaju imperijalni galon (britanski galon) koji iznosi 4,54609 litara - kažu iz "Rio Tinta". - I američki galon koji iznosi 231 kubični inč (3,785411784 litara). Ako uzmemo da je reč o američkom galonu (manjoj vrednosti), profesorka Petrović govori o količini 1.892.500 litara vode po toni. Kompanija "Rio Tinto" ponovo javno saopštava, a sa tim podatkom je u više navrata kroz brojne demantije upoznala i sve medije u sastavu "Junajted medija grupe", pri čemu je reč i o javno dostupnom podatku, da bi za proizvodnju jedne tone ekvivalenta litijum karbonata u okviru Projekta "Jadar" bilo potrebno 6.600 litara vode (6,6 litara po kilogramu). To je čak 286 puta manja količina vode u odnosu na količinu koju na naučno neutemeljen način pominje profesorka Petrović.

Profesorka Petrović u oba članka, takođe, govori o proizvodnji litijuma "kroz bazene za isparavanje", što nema nikakve veze sa tehnologijom koja bi se primenjivala u okviru Projekta "Jadar", čime dodatno, bez ikakvog osnova, dovodi građane u zabludu, budući da se oba članka bave ovim projektom, kako je i u naslovima jasno naznačeno.
Iz "Rio Tinta" poručuju da ona dalje zaključuje da bi "ekstrakcija litijuma na taj način mogla narušiti biodiverzitet, funkcije eko-sistema i svojstva zemljišta, što dovodi do globalnog zagrevanja i nestašice vode", iako se "taj način" uopšte ne bi primenjivao u okviru Projekta "Jadar".

Pitanje koje profesorka Petrović navodi: - Pitam se ko je taj ko je pravio nacrt projekta za "Jadar" i ima li ta osoba bilo kakvo znanje o opasnim hemikalijama? Ona, bez ikakvih osnova, direktno diskredituje svoje kolege, budući da je na nacrtima studija za procenu uticaja na životnu sredinu Projekta "Jadar" radilo više od sto domaćih i međunarodnih nezavisnih stručnjaka, uključujući 40 univerzitetskih profesora sa više od 10 fakulteta. Rezultati naučnih istraživanja pokazuju da se Projekat "Jadar" može realizovati bezbedno uz poštovanje najviših domaćih i međunarodnih standarda zaštite životne sredine.

Na raspolaganju za svaki razgovor

Kompanija "Rio Tinto" je na raspolaganju za dijalog sa svim zainteresovanim stranama koje zaista žele da vode razgovor zasnovan na činjenicama kako bi u potpunosti razumele projekat, mere zaštite životne sredine i koristi koje bi mogao doneti.
Širenje netačnih informacija i neosnovanih optužbi shvatamo veoma ozbiljno i koristićemo sva raspoloživa pravna sredstva kako bismo zaštitili reputaciju kompanije.

M-50