DA LI JE ODGOVORNO RUDARSTVO MOGUĆE? Litijum za baterije električnih vozila, do 2050. biće 57 puta traženiji

Evropska komisija je u martu, prilikom predstavljanja Zakona o kritičnim sirovinama, istakla da je obezbeđivanje lanaca snabdevanja kritičnim i strateški važnim mineralima krucijalni element bilo kakve efikasne zelene tranzicije.

Među njima je i litijum za koji EK ističe da će, kao ključni element za baterije električnih vozila i uređaja, biti 11 puta traženiji do 2030. godine, a 57 puta do 2050. Slična su predviđanja i Svetske banke koja smatra da će do 2050. godine biti potrebno 500 odsto više minerala, kao što su grafit, litijum i kobalt, jer se u suprotnom ne mogu izgraditi zelene tehnologije, poput vetroturbina, solarne i geotermalne energije i skladištenja energije.

EU se priprema da poveća obim prerade i rudarenja kritičnim sirovinam u okviru svojih granica, sa ciljem da se oslobodi zavisnosti od Kine. Srbija je bogata litijumom, odnosno jedinstvenim mineralom jadaritom, koji sadrži litijum i bor, i potencijalno je najznačajniji snabdevač ovom sirovinom. Međutim, rudarstvo je sada u našoj zemlji stavljeno na stub srama.

Eksploataciju litijuma u Srbiji planirala je britanskoaustralijska kompanija "Rio Tinto", ali je zbog protesta meštana i dela javnosti Vlada Srbije odlučila da se povuče prostorni plan za realizaciju projekta, čime je on stopiran. Niko na svetu se ne odriče svojih resursa, ali se postavlja pitanje da li rudarstvo i zaštita životne sredine mogu da idu zajedno. Ova delatnost postoji vekovima, ali se način na koji se sprovodi promenio, sada su u fokusu zaštita životne sredine, bezbednost i društvena odgovornost.

Profesor Rudarsko-geološkog fakulteta Čedomir Beljić, u razgovoru za "Novosti", objašnjava da je rudarstvo postalo održivije, a da se zaštita i radne i životne sredine nameće kao imperativ.

- Savremene rudarske tehnike i tehnologije i te kako vode računa, pre svega, o zaštiti ljudi u samom rudniku - navodi Beljić.

- To znači zaštita radne sredine, uvode se procesi koji podrazumevaju daljinska upravljanja, u opasne delove ležišta se ne zalazi, već idu mašine kojima se upravlja iz komandnih soba. Insistira se na tome da se smanje rizici, da se rad humanizuje u meri u kojoj je to moguće, s obzirom na činjenicu da su uslovi rada u rudarstvu ekstremni. Samim tim, zaštita ne samo radne, već i životne sredine se nameće kao imperativ.

On ukazuje da bilo koji oblik materijalne delatnosti čoveka utiče na životnu sredinu, pa tako i rudarstvo, ali da treba težiti da se ti oprečni ciljevi usaglase, s jedne strane zaštita životne sredine, a s druge razvoj, odnosno ekonomska aktivnost, od koje primamo plate.

Prema njegovim rečima, Srbija, kao i druge zemlje, ima zakonsku regulativu i institucionalna rešenja koja vode računa o zaštiti životne sredine i u okviru kojih rudarstvo funkcioniše. Kompanije, kako naglašava, ne mogu da rade ako im to država ne dozvoli. Profesor Beljić, kao ekspert za podzemnu eksploataciju, ukazuje da je, generalno, njen uticaj manji na životnu sredinu.

- Zaštita životne sredine, kada je u pitanju podzemna eksploatacija može da bude znatno veća nego kod površinske - objašnjava naš sagovornik.

- Međutim, i kod površinske postoji obaveza kompanija da se na prostoru koji je otkopan, derogiran, izvrši tehnička i biološka rekultivacija i da se privede nameni. Imajući u vidu da je u Srbiji potencijalni podzemni rudnik izazvao mnogo polemika, za javnost je važno da zna da li je moguć suživot aktivnosti meštana i podzemnog rudnika. Profesor Beljić ističe da je moguć i da to potvđuju brojni primeri po celom svetu.

- Ima takvih primera i kod nas, to je Timočki magmatski kompleks, Bor, to su rudnici olova i cinka koji funkcionišu - kaže naš sagovornik.

- Podzemni rudnici uglavnom ne utiču toliko na životnu sredinu, i sa tog stanovišta su preporučljivi. On kao primer izražene simbioze lokalnog stanovništva i rudnika navodi rudnik Kiruna u Švedskoj u kome je nedavno boravio. Ovaj švedski grad je osnovan zbog rudnika koji je građanima omogućio dobar život. Ali, sa širenjem kopova, stanovništvo se selilo, jer im je bilo važno da opstanu njihovi poslovi i grad. Prema Beljićevim rečima, ljudi u Kirunu funkcionišu bez ikakvih problema zato što se tačno zna kako rudnik napreduje, koji će delovi biti zahvaćeni, gde će građani biti preseljeni.

- Znaju se pravila, jasno je definisano šta je čija obaveza - ističe Beljić.

- To je ključ koji otvara vrata suživota rudnika i lokalaca. Govoreći o razlozima za loš odnos javnosti u Srbiji prema rudarstvu, Beljić ocenjuje da verovatno datira iz perioda devedesetih, kada je tretirano prvenstveno kao socijalna kategorija, a zaštita životne sredine nije bila na nivou na kome je trebalo da bude.

- Danas su drugačiji uslovi. Kompnije moraju da rade prema zakonima koje je država propisa- la - ističe Beljić.

- A, država obavlja nadzor i kontrolu. U oblasti zaštite životne sredine Srbija radi po evropskim standardima. Ja ne znam kako je narušeno poverenje u rudarstvo. Do pre par godina su, projekti koji su sada pro- skribovani, bili tretirani kao od nacionalnog značaja. Preko noći se promenio odnos prema rudarstvu. Treba jasno pokazati projekat, jasno izneti šta će se raditi, koliko, kada, dinamiku, šta je obaveza kompanije, šta je obaveza lokal- nog stanovništva, šta je obaveza lokalne uprave, šta države. Visok nivo definisanja akcija i aktivnosti koji će se obavljati na određenom prostoru i poštovanje zakonske regulative. To je jedini način da se nađe zajednički jezik,odnosno zajednički interes.

M-23-50-4108