NEMA SLOBODNIH KUBIKA LNG ZA GRČKI TERMINAL? Snabdevanje tečnim gasom sa platforme u Aleksandropolisu mogla bi da počne tek krajem 2023.
PREDSTAVNICI EU su početak radova na izgradnji terminala za tečni prirodni gas (LNG) u grčkom gradu Aleksandropolisu propratili trijumfalističkim izjavama ocenjujući da je to istorijski dan i prekretnica koja vodi ka "oslobađanju" od ruskog gasa. Kada se ostave po strani ove političke poruke i sagledaju tehnički aspekti, najava da će ova plutajaća LNG jedinica da poboljša snabdevanje u čitavoj jugostočnoj Evropi je na veoma dugom štapu. I to ne samo zato što kompletna infrastruktra treba da bude završena tek do kraja 2023. godine, kako se očekuje.
Alternativa - Luka "Aleksandropolis" / Foto EPA
Osnovna nepoznanica je odakle će, uopšte, stizati tečni gas na terminal u Aleksandropolisu, jer tih slobodnih kubika sada nema. Drugi problem predstavljaju mali kapaciteti LNG platforme, kao i gasnih interkonektora kojim u budućnosti treba da se doprema plavo gorivo u Bugarsku i Srbiju. Treća nepovoljnost je cena, jer je LNG uvek skuplji, najmanje od 1,6 do 2,2 puta, od gasa koji se odmah plasira direktno kroz cevi.
Naša zemlja je pod pritiskom Zapada da smanji zavisnost od ruskog plavog goriva i izgradnja LNG platforme u Grčkoj se predstavlja kao rešenje za to. Međutim, jedno od ključnih pitanja za Srbiju, ako izuzmemo znatno višu cenu LNG-a, jeste koliko tog tečnog plavog goriva uopšte može da stigne do nas. Godišnje naše tržište troši 2,5 milijardi kubnih metara gasa, a kapacitet interkonekcije Niš - Sofija je 1,8 milijardi. LNG platforma u Grčkoj ima kapacitet 5,5 milijardi kubika. Taj tečni gas bi do nas stizao preko interkonektora Grčka - Bugarska i Bugarska - Srbija, čija izgradnja treba da bude završena do kraja 2023. godine. Gasna konekcija Sofija - Solun je malog kapaciteta, oko tri milijarde kubika, tačno onoliko koliko je potrebno da zadovolji godišnju potrošnju Bugarske. Ako bi oni preuzeli sve količine, za nas ne bi bilo slobodnih kubika.
Energetski stručnjak Miloš Zdravković ističe da je za Srbiju najbolje, najpovoljnije i najsigurnije da se snabdeva "Turskim tokom", kojim nam rusko plavo gorivo stiže preko Bugarske.
- Glavni problem je odakle će LNG da stiže na gasni terminal u Aleksandropolisu - kaže Zdravković. - Azerbejdžanski gas je rezervisan za "Transanadolijski gasovod" (TANAP) i za ruske kupce. Iz SAD su najavili, samo za tržište EU, 15 milijardi kubika do kraja ove godine, a do 2030. godine 50 milijardi. Ostaje još mogućnost iz mediteranskog gasnog polja Levant, na obalama Libije i Izraela, ali Izraelci će zbog geopolitičkih i tržišnih razloga da ga prodaju pre Egiptu.
Energetski stručnjak Željko Marković ocenjuje da je za Srbiju značajno da ima mogućnost da uzima gas iz više pravaca, jer je to znatno povoljnija pozicija i za pregovaranje o ceni ovog energenta. Komentarišući činjenicu da interkonekcija Grčka - Bugarska ima kapacitet oko tri milijarde kubnih metara, on ističe da to lako može da se poveća na pet milijardi, dodavanjem jedne kompresorske stanice.
- Na koliko LNG-a može da računa Srbija zavisi od trgovinskih dogovora, jer ne znači automatski da će sve količine preuzeti Grčka ili Bugarska - objašnjava Marković. - Oni mogu da kupe deo LNG-a, a ostalo da preuzimaju ruski kao i do sada.
SKUPLjI JER MORA DA SE HLADI
LNG mora da bude skuplji od gasa koji odmah ide u cevi zbog tehnologije i načina dopremanja, ističe stručnjak za energetiku Miloš Zdravković.
- On mora da se utečni na minus 163 stepena, da se transportuje tankerima koji dolaze do terminala, poput tog u Aleksandropolisu, onda se tu regasifikuje i opet putem cevi doprema - objašnjava Zdravković. - LNG nikad ne može da parira u ceni gasu iz cevi. Najmanje je 1,6 puta skuplji, a ako nije dobijen klasičnom, nego "fraking" tehnologijom, odnosno proizvodnjom iz uljanih škriljaca, onda je njegova cena viša 2,2 puta.