SUSRET SA ISTORIJOM - ZAVADA MEĐU DINASTIJAMA, NIKAD MEĐU NARODOM: Odnosi Srbije i Crne Gore imali su uspone i padove tokom vekova

Svaki čovek i svaki narod, u svom civilizacijskom hodu, iznova i iznova moraju da odgovaraju na pitanja, na koje odgovora nema izuzev - u traženju odgovora. I gde počinje istorija, ako ne u svesti da ovaj svet nije naš - pozajmili smo ga od predaka, dugujemo ga potomcima. I shodno rečenom, gde počinje istorija za neke naše savremenike u Crnoj Gori?

Da li ovih godina, kada su predsedniku ove države Milu Đukanoviću puna usta "velikosrpskih interesa" od kojih se treba braniti, "velikosrpskih ideologa", "velikosrpskog nacionalizma", "velikosrpskog projekta", kada tvrdi da "ponovo prisustvujemo jednoj ekspanzionističkoj politici Srbije prema Crnoj Gori", a da "naši odnosi nikada nisu bili na nižoj razini"? Ili pre tridesetak godina, kada je govorio "Crnogorci su ponosni na srpsko poreklo i crnogorsku državnost, na slavnu istoriju srpskog naroda. Zato i verujemo u zajedničku budućnost i prosperitet".

U slavnoj istoriji srpskog naroda u Srbiji i Crnoj Gori bivali su međusobni odnosi i na "nižim razinama". I knjaz Nikola je menjao politiku prema Srbiji, ali ne zato što je hteo da stvara crnogorsku naciju, crnogorsku crkvu, da negira amanet vladike Rada Petrovića Njegoša na samrtnoj postelji, da se radi na slozi i ujedinjenju vascelog srpstva. "Niske razine" u odnosima dve države imale su isključivo dinastički karakter i ličnu surevnjivost, čak i mržnju između Petrovića i Karađorđevića.

To nije promaklo ni poslaniku na cetinjskom dvoru, baronu Gizlu, koji je u svojim uspomenama zapisao: "Za nas, Austrijance, mnogo je značilo suparništvo između Srbije i Crne Gore. Ali, ono nije imalo korene u narodu; ono je bilo gore, u redovima knjaževske porodice i najbližih njenih pristalica, tamo je mržnja protivu dinastije Karađorđević bila neskrivena. Čak ni pepeo žene kralja Petra i njegove dece na Cetinju nije ostao, nego je prenesen u Beograd..."

VEST o ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića stigla je na Cetinje istog dana. Među narodom nije bilo dileme ko će doći na srpski presto: "Gospodar, niko drugi". Veliko razočaranje zavladalo je Crnom Gorom kada je za kralja Srbije proglašen knez Petar Karađorđević. I Nikola se teško mirio sa ovom činjenicom. Njegov ađutant Simo Popović, zabeležio je u svojim memoarima: "Bio je strašno pogođen tom vešću: primivši telegram, pomodrio je u licu, depešu stiskao u šaku i bacio je; usput za dugo nije riječ progovorio..."

U spoljnoj politici knjaz Nikola je vešto manevrisao između Rusije, Austrije i Italije.

Povezao se sa evropskim dvorovima udajom svojih kćeri i ženidbom sinova. Kćerke, Milicu i Stanu, udao je za velike kneževe ruske, bliske carskoj porodici Romanov i time učvrstio veze sa Rusijom; treću ćerku Jelenu je udao za italijanskog kralja Viktora Emanuela. Kneginju Kseniju pokušavao je da uda za bugarskog kralja Ferdinanda. Najstarijeg sina, kneza Danila, koji je bio i prestolonaslednik, oženio je nemačkom princezom, kneginjom Milicom, rođenom Meklenburg, a srednjeg sina, kneza Mirka, Srpkinjom Natalijom Konstantinović, koja je bila u bliskom srodstvu sa Obrenovićima.

Svoje planove je gradio prema trenutnim političkim odnosima u Evropi. Razradio je dve osnovne strategije - ujedinjenje sa Srbijom na čelu sa dinastijom Petrović, ili opstanak samostalne Crne Gore koja bi se proširila delovima Bosne i Hercegovine, Dalmacije i Albanije.

Njegove pretenzije na srpski presto bile su sasvim logične. Bio je narodni vojnik i vođa, pesnik i dramski pisac. Istovremeno dobroćudan i gorštački lukav. U politici je bio samouveren, maštovit i neuhvatljiv. Po intelektualnim sposobnostima i državničkom iskustvu nadmašivao je zeta Petra Karađorđevića.

Zaoštravanje odnosa na relaciji Cetinje - Beograd počelo je kada je u Crnoj Gori donet prvi ustav i održani izbori za Skupštinu. Posledica nagoveštaja prvih demokratskih koraka bila je stvaranje opozicije koja je tražila veće političke slobode i ograničavanje knjaževe moći. Na njenom čelu su bili uglavnom mladi ljudi koji su se školovali u Beogradu i Srbiji.

NARODNA skupština Crne Gore većinom glasova odlučila je 10. decembra 1906. u Vladinom domu na Cetinju, da njen zvaničan naziv bude "Srpska narodna skupština Knjaževine Crne Gore". Dva dana kasnije knjaz Nikola uputio je pismo predsedniku Skupštine Šaku Petroviću Njegošu: "Razumio sam da je naša Skupština riješila nazvati se Srpsko-crnogorska narodna skupština. Ja protivu toga nemam ništa... Već kada je skupština sebi dala ovu titulu, što ista zaboravi mene s predlogom na vladu da se i ja prozovem 'Mi po milosti božjoj knjaz i gospodar srpsko-crnogorski', jer inače, ostajući na samo crnogorski, izlazi nekako da smo u nesuglasici Skupština i ja, što u stvari, Bogu hvala, nijesmo."

U nacionalnoj politici postojale su tada samo dve nijanse: unionisti i radikali. Prvi su tražili uniju, uz opstanak obe dinastije, a drugi su bili za potpuno ujedinjenje obe srpske države. Knjaz Nikola, koji je do tada imao apsolutnu vlast, teško se mirio sa buđenjem demokratije. Govorio je: "Parlamenat za Crnu Goru, to je isuviše opuštena uzda za konja još neobučenog." Tako nije mislila crnogorska omladina, tražili su parlamentarnu vladavinu i opšta politička prava. Te njihove ideje počinju da prodiru u narod.

Shvativši da je vrag odneo šalu, knjaz počinje sa progonom i hapšenjem. Nekako u to vreme kod nekolicine studenata su pronađene bombe. To je Nikoli dobrodošlo da se obračuna sa opozicijom koja je postajala sve bučnija. Dolazi do masovnog hapšenja i na Cetinju je u oktobru 1907. godine održano veliko suđenje nazvano "bombaška afera". Osuđeno je 50 ljudi, od kojih petorica na smrt. Krunski svedok na ovom suđenju je bio Đorđe Nastić, za koga je docnije ustanovljeno da je bio austrijski provokator i agent. On je optužio Nikolu Pašića i srpski kraljevski dvor kao glavne inspiratore za ovu zaveru.Da je ovo bio montirani proces, možda najbolje svedoči podatak da su četvorica optuženih, koji su izbegli u Austrougarsku i kojima je suđeno u Kotoru, oslobođeni.

Knjaz je "bombašku aferu" iskoristio da optuži zvaničnu Srbiju za njeno navodno mešanje u unutrašnje stvari Crne Gore i prekinuo je diplomatske odnose sa Beogradom. Godinu dana kasnije kada dolazi do aneksione krize, priključenja Bosne i Hercegovine Austrougarskoj, vlada čini gest pomirenja - prelazi preko teških optužbi i nesuglasica "pružajući bratsku ruku". Međutim, ovo bratsko pomirenje je bilo kratkog veka. U jesen 1909. dolazi ponovo do pogoršanja odnosa između Cetinja i Beograda. Razlog je ovog puta bio pobuna Vasojevića u kojoj je knjaz Nikola opet video prste zvanične Srbije. Glavni dokaz za ovakav stav je bio to što je jedan od pobunjenika završio podoficirsku školu u Srbiji. Od 160 osoba kojima se sudilo u Kolašinu, na smrtnu kaznu je osuđeno 11 zaverenika.

SA CETINjA se upućuje ultimatum da se crnogorski emigranti proteraju iz Srbije i da beogradska štampa prestane da piše o kolašinskom procesu. U januaru 1910. godine knjaz Nikola je tražio od srpskog poslanika Petkovića na Cetinju: "ili Pašić, ili emigranti iz Srbije". U izveštaju koji je poslao vladi u Beogradu Petković piše: "U tom momentu izvadio je revolver iza pojasa, bacio ga na sto i saopštio mi da je naredio ministrima da više ne komuniciraju sa mnom kao poslanikom...Pri tome se vehementno ponašao, govoreći s visine o Srbiji:...Meni Srbija ne treba, ali ja se za nju uvek borim i čuvam je kao dobar Srbin. Ona može da bude razgrabljena za osam dana, a meni nikad ništa ne može. Ja sam u stanju da ratujem, ja mogu, ako ustreba i celu Evropu da povučem."

Za razliku od svog knjaza koji je u Srbiji video uzrok pobune Vasojevića, njegov ministar pravosuđa i spoljnih poslova Lazar Tomanović, o kolašinskoj aferi u svojim memoarima je zapisao: "Kolašinska afera je posljedica neuspjeha bombaške afere, uporni podzemni rad Beča".

Adam Pribićević je u listu "Srpsko kolo" od 9. decembra 1909. godine pisao o smrtnim kaznama na suđenju u Kolašinu: "Ali neka bude uvjeren stari tiranin, da će krv one petorice pasti na njega i djecu njegovu. I Obrenovići su u Srbiji strijeljali, ali su dočekali da i njih strijeljaju. Bilo je i ruskih i francuskih i engleskih i drugih vladara, koji su vješali i strijeljali, ali su i oni dočekali strašnu uru. Dočekaće je i on zajamačno... Stid, sramota i prokletstvo narodno pokriće uspomenu izroda srpskih što su digli krvavu ruku na glave braće svoje, jer htjedoše slobode i pravde."