ISTORIJSKI DODATAK - KONFEDERACIJA ILI OTCEPLJENJE: Razgovori intelektualaca pod okriljem pen centara Slovenije i Srbije

U predhodnom Istorijskom dodatku "Lavina je krenula sa Triglava", iznet je niz detalja koji svedoče da su se prva posmrtna zvona SFR Jugoslaviji od sredine osamdesetih čula u Sloveniji, u uticajnim intelektualnim krugovima, koji su bili snažno spregnuti s državno-partijskim vrhuškim i klerikalnim krilom Katoličke crkve. Objavljeno je u tom dodatku da je baš u vreme nelegalnog objavljivanja Memoranduma SANU, u septembru 1986, u Ljubljani već bio napisan i pripremljen za štampu programski tekst slovenačkih intelektualaca pod naslovom "Prilozi za slovenački nacionalni program", kojim su oni označili raskid s idejom i praksom zajedničke južnoslovenske države.

Objavljivanje te platforme pomereno je za nekoliko meseci, zbog bure pokrenute Memorandumom SANU koji će "preko svojih javnih i tajnih metoda svemoćni Stane Dolanc plasirati u javnost". Zato je programski tekst slovenačkog separatizma objavljen u časopisu "Nova revija" tek u januaru 1987. godine. Pozadina ove akcije, koja je nesumnjivo imala karakteristike specijalne obaveštajne operacije, do danas nije rasvetljena, mada je bilo jasno i onda da je separatistički projekat slovenačkih intelektualaca imao podršku rukovodstva ove jugoslovenske republike i vrha Katoličke crkve, štaviše, da je iz tih kabineta verovatno bio i naručen.

Ili konfederacija ili otcepljenje, bio je jasan stav Slovenije, gde je politička javnost sve snažnije ispoljavala svoja dva lica, pogotovo posle velikih demonstracija albanskih separatista na Kosovu i Metohiji krajem marta 1981. godine. Na jednoj strani, uvid u stvarno stanje i probleme federalne Jugoslavije isključivo iz slovenačkog ugla, a na drugoj strani neosetljivost slovenačke politike za položaj Srba na Kosmetu, uz paralelnu, preveliku osetljivost Ljubljane za navodno ugrožena ljudska i nacionalna prava Albanaca.

Godine su prolazile, kriza je bila sve dublja, pritisak na Srbe s Kosova i Metohije sve izraženiji, nezadovoljstvo naroda je raslo, a nesposobna rukovodstva su u odbrani svojih privilegija i republičko-pokrajinskih interesa međusobno trgovala kao na buvljoj pijaci.
Uslediće veliki prelom 1987. godine, kada je u Srbiji prevagu nad politikom Ivana Stambolića odnela politika Slobodana Miloševića. Alarmi su odmah upaljeni na svim stranama, a srpski i slovenački intelektualci nastavili su razgovore započete još 1985, sada pod okriljem PEN centara Slovenije i Srbije. Samo nedelju dana posle Osme sednice, u Cankarjevom domu u Ljubljani su za isti sto seli 5. i 6. oktobra Drago Jančar, Dobrica Ćosić, Miloš Mikeln, Ciril Zlobec, Predrag Palavestra, Dimitrij Rupel, Kosta Čavoški, France Bučar, Borislav Mihajlović Mihiz, Matej Bor i Slobodan Selenić.

* * * * * * * *

ATMOSFERA ZATROVANIH ODNOSA

OTVARAJUĆI DIJALOG, Drago Jančar je ukazao da je među intelektualcima na obe strane "rasla zabrinutost zbog atmosfere sve više zatrovanih odnosa između Srba i Slovenaca" i da je "nekadašnja slovenačka srbofilija" koja je "u okviru panslovenskog i južnoslovenskog osećanja dovela Slovence u ovu državu, počela da se pretače, neću reći u 'srbofobiju', to je suviše teška reč, jer nadam se da tako daleko još nismo otišli, ali svakako u sve izrazitiji otpor centralizmu, unitarizmu, nedemokratičnosti, itd., što bi sve odreda, a i još mnogo toga drugoga, trebalo da bude izrazito srpska tendencija. ... Nikad nismo bili na ovoj tački u istoriji odnosa oba naroda."

Predrag Palavestra je u uvodnim napomenama ukazao da je u srpskom PEN-u bilo i dvoumljenja, kolebanja oko zamišljenog dijaloga, pošto "Srbi danas nisu u istom položaju kao Slovenci i u mnogim oblastima nacionalni status Srba nije ravnopravan sa slovenačkim", a "iz razgovora s neravnopravnim sabesednikom ne može se mnogo očekivati, a nekmoli nešto dobiti": "Srbi verovatno neće dobiti ništa, jer ne ističu nikakve posebne zahteve, ne traže ništa drugo izuzev da im se prizna ono što nam je formalno već dato - da u svemu imaju ista prava i isti status kao i svi drugi narodi s kojima žive u istoj zajednici. Dok se u Sloveniji i kod Slovenaca taj zahtev smatra legitimnim i opšteprihvaćenim, podržanim od vrha do dna društvene lestvice, od partijskog i državnog rukovodstva do kmečke gostilne u najmanjoj vesi, u Srbiji i kod Srba, naročito kod Srba koji žive izvan Srbije, samo isticanje takvog zahteva smatra se izrazom i eskalacijom opakog srpskog nacionalizma, zbog čega se ponekad i ponegde (recimo u Tuzli) odgovara pred sudom i ide na robiju." Prema rečima Miloša Mikelna, "slovenački ciljevi su bili formiranjem avnojevske Jugoslavije u priličnoj meri ostvareni", a onda je "nova vlast stvorila novu birokratiju koja predstavlja kobnu kočnicu svakog razvitka, razume se i onog nacionaliog".

Za "uspešan zajednički život u Jugoslaviji" Mikeln je ukratko formulisao dve pretpostavke: "1. nacionalna sloboda - nijedan narod i nijedna narodnost ne sme da se oseća da su im zapušena usta i vezane ruke, 2. ekonomska ravnopravnost kroz čiste račune, da se zna ko pije i ko plaća." Mikeln je izneo stav da nacionalnu slobodu Slovenaca u Jugoslaviji treba stalno braniti od kvazimarksističke teorije stapanja u jedan narod i praktičnih pokušaja da se to učini, te da je potrebna rasprava koja će odgovoriti na pitanje da li uopšte više postoje "zdrave osnove" za održanje zajedničke državne zajednice, ili treba razmišljati o razlazu.

* * * * * * * *

KOLEKTIVNO I POJEDINAČNO PROPADANjE

IZ VIZURE Slobodana Selenića, "monolitnost je upadljiva osobina aktuelnog slovenačkog javnog istupa", pri čemu se "težnja ka demokratskim formama društvenog i ekonomskog organizovanja objašnjava prirodom nacionalnog bića Slovenaca". Istovremeno se, na drugoj strani, "autoritarna forma tih odnosa" obrazlaže "prirodom srpskog bića". Selenić je ukazao da pravo prvenstva u oblikovanju druge Jugoslavije pripada "na ideološkom i konceptualnom planu, pre svega Slovencima i Hrvatima, pa prvi put osamostaljenim Bošnjacima, Makedoncima, Šiptarima i tek na kraju, ako ikako, Srbima. Govoriti posle 1944. o srpskom hegemonizmu, beogradskom centralizmu, vrlo je cinično kada se Srbija u više područja nalazi pod specifičnom prinudnom upravom drugih naroda i narodnosti samoupravne Jugoslavije".

U nastavku, Selenić je rekao da "dok smo zajedno, o svim jugoslovenskim stvarima zajedno moramo i da odlučujemo", da bi potom izrekao oštro sročen stav:

"Zastupnicima monolitističkog slovenačkog stanovišta nije stran zaključak o lošoj kondiciji mnogih institucija ove države, od privrednih do spoljnopolitičkih. Oni su spremni da za stanje stvari optuže boljševizam, Srbe, Vizantiju, crnog đavola i belog anđela, ali potpunu dezintegraciju države - ni po koju cenu!... Braneći sa histeričnom neracionalnošću svoj nacionalno-teritorijalni integritet, doveli smo svi zajedno zemlju na stepen dezintegracije na kome ona više ne može privredno da opstane. S druge strane, nije poznat slučaj da se jedna država raspala bez rata i krvoprolića. Mi ćemo, dakle, sva je prilika, nesposobni da išta izmenimo, truliti zajedno sa svim nerešenim problemima, propadati naravno, i kolektivno i pojedinačno, uživajući u svojoj anarhičnoj nezavisnosti i punoj nacionalno-teritorijalnoj suverenosti."

Jedino je Dimitrij Rupel na razgovoru u Ljubljani konkretno odgovorio na pitanja dogovorena u prethodnim usaglašavanjima članova Srpskog i Slovenačkog PEN-a. Pre nego što je odgovorio na ono prvo: "Da li je Jugoslavija potrebna Srbima i Slovencima?", Rupel je izneo ovaj stav: "U to da je Jugoslavija potrebna Slovencima, Slovenci su bili odavno ubeđeni, i mislim, da su danas mnogi Slovenci još uvek ubeđeni da im je potrebna. Oni to misle zato što su im takvi interesi, jer su ih tako naučili, ili zato što se boje da nekako drugačije misle. Ali slovenačko javno mnjenje 1987. kaže da 53% Slovenaca misli da bi se Sloveniji izvan okvira Jugoslavije otvorile nove mogućnosti razvoja. A to znači da prilično velika masa Slovenaca nije više čvrsto uverena da im je Jugoslavija zaista potrebna."

Na temu Kosova Rupel je rekao ovo: "Verovatno Slovenci nemaju pravo da Srbima savetuju kako da postupe u slučaju Kosova. Slovenci ne smeju da budu arogantni da bi predložili svoje recepte. Moraju se međusobno pogađati samo Srbi i Albanci."

Dobrica Ćosić je, uz ostalo, ukazao na tradiciju antisrpstva u Sloveniji, koja je počivala na "militantnom katolicizmu, austrijskom duhu i kominternovskoj ideologiji" KPJ, što je u novijoj slovenačkoj kulturi došlo do izražaja posle Ustava iz 1974. i pobune na Kosmetu 1981. godine.

* * * * * * * *

JUGOSLAVIJA NA KRAJU PUTA

DRUGI KRUG DIJALOGA srpskih i slovenačkih pisaca održan je 13. novembra 1987. godine u Beogradu, kada su učesnici osporili političke i ideološke osude koje su izrekli pre svega partijski forumi povodom prvog, ljubljanskog razgovora. Kako je ocenio Predrag Palavestra, ti napadi "više su pretnja mislećim ljudima i inteligenciji, nego stvarna politička ocena stavova koji su u razgovorima izloženi. To je pretnja slobodnoj misli i slobodi izražavanja, saterivanje kritičke misli u podaničko ćutanje".

Dobrica Ćosić je pomenute političke pritiske ocenio kao staljinizam, a uzrok loših međunacionalnih odnosa u Jugoslaviji video je u "apriornom pretpostavljanju nacionalne slobode i prava, a to znači države i birokratije, nad građanskim pravima i slobodama pojedinca".

Moglo bi se reći da je u beogradskom dijalogu Ciril Zlobec bio najdirektniji - nepremostive su razlike između Slovenaca i Srba, a uzrok tome su duboki istorijski koreni koji su rađali sve konflikte. Posle Tita i njegove arbitrarne moći, pošto je formula bratstva i jedinstva istorijski potrošena, Jugoslavija je, tvrdi Zlobec, na kraju svog puta: "Što više upoznajemo jedni drugoga, to sve više nedvosmisleno konstatujemo da su brojne razlike među nama takve da ih mi, svaki sa svoje strane, ne možemo i ne želimo da otklonimo, jer smo uvereni da predstavljaju vrednosni deo naše tradicije, civilizacije, kulture, jezika i drugih posebnih svojstava koji određuju našu individualnu i kolektivnu, nacionalnu osobenost i zato i predstavljaju osnovni razlog našeg istorijskog opstanka."

Osmotreni iz današnje perspektive, ovi razgovori srpskih i slovenačkih pisaca zanimljivi su i po nekoj vrsti smirenog, krajnje tolerantnog tona u kome su vođeni, na temu prava naroda - slovenačkog - na otcepljenje od Jugoslavije. Pri tome, učesnici dijaloga kao da su bili u nekom izolovanom balonu, srpski pisci su tom pravu i opredeljenju davali blanko saglasnost, a svi učesnici nekako su ignorisali zaista surove činjenice svakidašnjeg života kojima je balon u kome razgovaraju okružen. U slovenačkoj javnosti je, naime, zahvaljujući odlično koordiniranim akcijama centara moći i medija, već dugo vladala prava antisrpska histerija, u okviru koje su JNA i Beograd - kao navodno oličenje svih zala i velikosrpskog hegemonizma koji se ne može sputati - bili glavne mete.

Uz pažljive pripreme, javni prostor Slovenije godinama je ispunjavan sve oštrijim govorom mržnje, zdravom razumu neshvatljivim optužbama, izmišljotinama najprizemnije vrste. Koalicija stvorena između SK Slovenije predvođenog Milanom Kučanom i klerikalalaca desničarske orijentacije, otvorila je prostor ne samo za oštar sukob sa Srbijom i Srbima, nego i za pokretanje sukoba sa Srpskom pravoslavnom crkvom, što je bilo praćeno i različitim antisemitskim provokacijama.

Šta je značilo i do čega je dovelo ovo "pripremanje terena", videlo se na poznatom okupljanju u Cankarjevom domu u Ljubljani 27. februara 1989. godine. Taj miting organizovan je u znak podrške Slovenije albanskim rudarima u rudniku „Trepča“ Stari trg kod Kosovske Mitrovice, pošto su rudari stupili u generalni štrajk 20. februara. Za inscenaciju tog štrajka, na kome su izneti eminentno politički zahtevi, a koji se proširio i na druge delove pokrajine, svakako treba naglasiti da je pokazao ne samo visoku koordinaciju akcija albanske iredente na Kosmetu, nego i neposrednu povezanost tih akcija sa slovenačkim strukturama.

Miting je direktno prenosio TV Beograd, a ono što se čulo izazvalo je pravo zgražanje u srpskoj javnosti, koja je tek tada, na neki način, najšire upoznata sa razmerama i dubinom antisrpske kampanje u Sloveniji. Jedan od vrhunaca cinizma tog mitinga bio je bedž koji su nosili njegovi učesnici - Davidova zvezda sa natpisom "Kosovo, moja dežela". Na tom manipulativnom tragu, navodna "nesrećna sudbina" Albanaca na Kosmetu poređena je sa sudbinom Jevreja u nacističkoj Nemačkoj, politika Beograda je osuđivana kao "nihilistička, cinična i varvarska", a otpor Albanaca promenama Ustava SR Srbije lažno je smeštan u koordinate dostojanstvenosti i "gandijevskog" tipa borbe.

Vrh ondašnje slovenačke vlasti uistinu je, posle "malog prljavog rata" u junu 1991. godine, pokazao kakav je smisao imalo to divljenje iredentističkom "gandizmu" na Kosmetu - preko te pobune, Slovenija je utrla sebi konačan put za otcepljenje od SFR Jugoslavije.