SUSRET SA ISTORIJOM - TUĐMAN I KUČAN IZABRALI RAT: Slovenija i Hrvatska želele samo samostalnost

Pale su prve žrtve na Plitvicama, u Borovu Selu i Splitu. Gorelo je i u svetu. Uz dozvolu Ujedinjenih nacija, koalicione snage sastavljene od 34 države, vodile su rat protiv Iraka, koji će najaviti globalnu prekompoziciju postojećeg svetskog poretka i dominaciju jedne sile - Sjedinjenih Američkih Država. Bili su to i poslednji dani Hladnog rata - SSSR se raspadao na 15 nezavisnih država.

I sam početak te 1991. građanima Jugoslavije nagoveštavao je neizvesnu godinu. Domaća valuta je devalvirala, nemačka marka nije više vredela sedam već devet dinara. Poskupeo je i benzin. Drugog dana pravoslavnog Božića zagrebačko preduzeće "Astra" uvezlo je 36.000 "kalašnjikova" iz Mađarske. Dve nedelje kasnije, TV Beograd emituje film u kome su izneti svi dokazi o ilegalnom uvozu oružja u Hrvatsku, planiranju napada na oficire JNA i vođenju nemilosrdnog rata.

Mađarska 7. februara priznaje da je isporučila "kalašnjikove" Hrvatskoj. Istog dana na sednici proširenog Predsedništva SFRJ u Beogradu Janez Drnovšek najavljuje da Slovenija i formalno pokreće postupak "razdruživanja" od Jugoslavije. A Hrvatski sabor dve nedelje kasnije, 21.februara, usvaja Rezoluciju o razdruživanju Republike Hrvatske i SFR Jugoslavije i ukida sve savezne zakone na njenoj teritoriji.

PRAMAC "jugoslovenskog broda" počeo je duboko da tone. Politička karta zajedničke države je promenjena. Na parlamentarnim izborima u Sloveniji, 8. aprila 1990. pobedila je ujedinjena opozicija - DEMOS, čiji su čelnici još početkom osamdesetih godina otvorili pitanje izlaska iz zajedničke države. Tako su posle 50 godina u ovoj republici komunisti sišli sa vlasti. Milan Kučan, zahvaljujući svojim nacionalističkim egzibicijama, na istim izborima izabran je za predsednika Slovenije.

Za nešto više od mesec dana, istu sudbinu doživljava i Hrvatska gde pobeđuje HDZ na čelu sa Franjom Tuđmanom. Uoči izbora, Tuđman na prvoj Skupštini HDZ, februara 1990. godine, kaže: "Nezavisna Država Hrvatska nije bila samo plod kvislinške i fašističke tvorevine, već takođe i izraz istorijskih težnji hrvatskoga naroda." Taj njegov stav biće potvrđen u novom ustavu, koji Sabor donosi krajem godine, u kome se Republika Hrvatska definiše kao "nacionalna država hrvatskoga naroda". Srbi, kao konstitutivni narod u dotadašnjem ustavu, postaju nacionalna manjina.

Na Kosovu se raspisuje ilegalni referendum i neustavno se naša južna pokrajina proglašava za republiku. Skupština Srbije 5. jula 1990. raspušta Skupštinu AP Kosovo, zbog njenih protivustavnih i nezakonitih odluka.

Srpski narod u Krajini, na referendumu 19. avgusta, sa više od 90 odsto glasova, izjašnjava se za autonomiju ovog regiona u Hrvatskoj. Srpsko nacionalno vijeće je 1. oktobra proglasilo Srpsku autonomnu oblast Krajina.

U Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini vri. Politička nestabilnost, sve učestaliji sukobi i svađe rukovodstava prenose se na svakodnevni život građana u svim delovima Jugoslavije. Pitanje - da li će biti rata, sve se više osećalo u vazduhu. U Sloveniji se mobiliše 35.000 pripadnika Teritorijalne odbrane. U Sarajevu, u džamiji na Souk-bunaru osnovana je Patriotska liga, vojno krilo SDA, a u Zagrebu Zbor narodne garde, prethodnica Hrvatske vojske. Među ljudima koji govore istim jezikom i pamte prethodne sudbine oživele su slike prošlosti. Oživela su genetska sećanja na strahote oba svetska rata.

PREDSEDNIŠTVO SFRJ, u proširenom sastavu sa čelnim ljudima republika, stalno zaseda. Stari i novonastali problemi se ne rešavaju, samo se dodatno komplikuju. Kao što je to često u politici, pričalo se jedno, a radilo nešto drugo. Iza priča o demokratiji i reformama krile su se uglavnom državotvorne težnje, inspirisane raznim mitovima prošlosti. Bilo je jasno da se ne može naći rešenje za unutrašnje sukobe i nagomilane federalno-konfederalne suprotnosti koje je doneo Ustav iz 1974. godine.

Kao mogućnost izlaska iz ove pat-pozicije predlaže se da se održi serija sastanaka predsednika svih šest jugoslovenskih republika, uz obrazloženje da će se do sporazuma lakše doći u krugu manjeg broja ljudi koji su istovremeno sposobni da realizuju dogovorena rešenja. Prvi sastanak održan je u Splitu 28. marta 1991, a poslednji deo slagalice kojom se mogao izbeći rat, bio je u vili "Stojčevac" kod Sarajeva, 6. juna 1991. godine.

U međuvremenu, Slovenija je nezadrživo išla prema samostalnosti, a u Hrvatskoj je 19. maja održan referendum o razdruživanju od SFRJ. Zbog svega ovog sarajevski sastanak predsednika republika dobija izuzetan značaj. Na dnevnom redu bio je zajednički predlog Alije Izetbegovića i Kire Gligorova - "Platforma o budućoj jugoslovenskoj zajednici". Bio je to mehanički kompromis federalnih i konfederalnih rešenja, "da suverene republike formiraju državnu zajednicu koja bi imala međunarodno-pravni subjektivitet, iako bi izvorni subjektivitet pripadao republikama".

Predlog je predviđao i rok za realizaciju, od jedne do pet godina. To je bilo vrlo značajno jer se tako odlagala realizacija već donesenih odluka o proglašenju nezavisnosti nekih republika i, što je u tom trenutku bilo najvažnije, odlagalo je oružane sukobe koji su visili u vazduhu.

DOKUMENT je publikovan u javnosti i opravdano je dobio značaj poslednje šanse za opstanak Jugoslavije. Bilo je više nego jasno da će onaj ko ne prihvati ovakav kompromis snositi odgovornost za krvavi rasplet koji je bio na pragu.

Momir Bulatović, u knjizi "Pravila ćutanja", na osnovu stenogramskih beležaka sa ovog skupa, piše:

"Očekivalo se da dokument glatko odbijemo predsjednik Milošević i ja, jer su to već uradili srpski članovi Predsjedništva BiH, glasajući protiv na sjednici na kojoj je predlog utvrđivan... Na sastanku, poslije uvodnih obrazloženja, prvi se izjasnio Tuđman. Rekao je da ovaj dokument polazi od suverenosti republika, čemu Hrvatska teži, te je stoga za njega prihvatljiv. Tražio je da se odmah izjasne Milošević i Bulatović, jer ako su oni (vidjelo se da to očekuje) protiv, onda je bolje da se ne gubi vrijeme. Kada je Milošević prihvatio Platformu (kao dobru osnovu za dalji rad), Tuđmanu nije ostalo ništa drugo nego da, naknadno, povuče svoj prethodno dati pristanak. Ovdje se uopšte nije radilo o postizanju sporazuma, već samo o lociranju krivice za njegov izostanak. Slovenija i Hrvatska nisu željele ništa drugo osim pune samostalnosti i međunarodnog priznanja."

Tuđmanovo odbijanje da prihvati sarajevsku platformu Gligorova i Izetbegovića, kome se potom pridružio i Milan Kučan, za evropsku diplomatiju, koja pod geslom "pružanja dobrih usluga" preuzima štafetu rešavanja jugoslovenske krize, nije podrazumevalo i njihovu krivicu za krah ovih razgovora. Na delu je već bila medijska i diplomatska strateška priča o "dobrim" i "lošim" momcima. Za njih i gomilu domaćih dušebrižnika Srbija i srpski narod u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini postali su najveći krivci za krvavi građanski rat.

Trava strada i kad se slonovi tuku i kad vode ljubav - kaže jedna afrička poslovica.

Slovenija i Hrvatska su nagređene priznanjem od članica Evropske zajednice, docnije unije, iako je njihov prvobitan stav bio da neće biti priznata samostalnost nijedne ju-republike sve dok ne bude pronađeno celovito političko i diplomatsko rešenje. A onda su na scenu stupili Helmut Kol i Hans Ditrih Genšer. Nemačka je ponudila poprilične ustupke oko usmeravanja poljoprivrednog budžeta Evropske zajednice. I epilog je poznat. Nije Vinston Čerčil uludo rekao da je privilegija velikih da ne moraju da se drže datih obećanja.