PIŠEM IZ SRCA, NEMA TU PONOSA, SAMO LJUBAVI: Handke o Srbiji, sudbini našeg naroda na KiM, prijateljima, knjigama

Sat ni danas ne nosi. Umesto u 11, u baštu hotela "Moskva" došao je sa 30 minuta kašnjenja i to ne sa recepcije, nego sa ulice.

- Vrućina - prvo je što je rekao kada smo se pozdravili, a sledeća rečenica bila je i signal da se stolice grupišu: "Ja sam se vakcinisao", rekao je Austrijanac, što smo shvatili kao poziv za "slobodnije" druženje. Zatim se ćutke grlio sa Rankom Đinovićem, pesnikom sa Kosmeta, ali su tri poljupca prilikom "srpskog pozdrava", ipak izostala.

Saputnicima sa ćudljivih kosmetskih drumova i staza kao da je na trenutak bilo neprijatno jer su "nova vremena" ukinula "staro celivanje". Nisu ni primetili kako se ljudi iz prepune bašte terazijskog hotela ka njima okreću kao suncokreti. Trećem za stolom, novinaru "Novosti", na samom početku je bilo jasno da neće morati mnogo da "prevodi" reči prijatelja "ako šta zapne" - kako je prethodno dogovoreno.

Dva čoveka su se odavno i očigledno veoma dobro razumela.

Početak razgovara sa Handkeom u "Moskvi" beše kao hronika zdravlja ljudi i manastira Kosmeta. Nobelovac je poimence pitao za one kod kojih je boravio tokom svojih poseta Kosovu i Metohiji, izvinjavajući se tu i tamo što ne može svima da se seti imena.

Neverovatno je bilo što je Handke imena domaćina u pamćenju vezivao za neke jablanove i hladovine ispod kojih je sa njima pričao, ili za loze ispod kojih su sedeli u Hoči "kada je nestala struja". Pitao je redom za decu, "onog skroz plavog i malog stidljivog koji je donosio vodu sa bunara", i tako sve poimence...

- Krenuo bih na Kosmet, ali moram nazad. Iscrpljen sam. Godine. Bilo je furiozno u Republici Srpskoj - pričao nam je Handke tokom razgovora koji je ličio na dogovor o dogovoru za njegov sledeći, malo duži dolazak. Tako je bilo sve dok se prve dve gospođe nisu okuražile da priđu.

- Izvinite, samo fotografija sa nobelovcem, ako može - reče hrabrija.

Veliki pisac samo se malo zarumeneo.

- Volim ljude, ne volim politiku, još manje ideologiju, a najmanje geopolitiku - pričao je u pauzi za slikanje, dok su se stolice rasklanjale "zbog ambijenta".

Bilo je drago piscu što su mu prišli obični građani i nije to krio.

- Ponosne smo jer imamo sliku sa vama - rekla je Handkeu ona druga gospođa pošto su telefoni odradili "svoje". Kada su zamakle, Handke je upitao:

- Šta tačno znači reč ponos?

- Praud - ponovio je reč na engleskom više puta, zapisujući "ponos" ćirilicom na parčetu hartije izvučenim iz košulje.

- Ponos, to je zavodljiva i opasna reč. To nije "najbolja" reč za čoveka - pojašnjavao je svoj stav vrhunski poznavalac reči.

- Ja slabo koristim reč ponos. Kad pišem, sastavljam iz srca i tu nema ponosa. Samo ljubavi...

Đinović se, opet, nije složio sa "semantičkim razmišljanjima" nobelovca o opasnostima  u leksici. Da "pojača argumente", Đinović je upitao prijatelja i da li je ponosan na srpski Orden Karađoreve zvezde koji iz Beograda nosi kući.

- Nisam o ordenu još razmišljao, jer nisam ni znao da ću ga dobiti, u stvari, malo znam o tom priznanju, nisam stigao čak ni da ga "izguglam" - rekao je Handke, a Ranko je potom počeo da nabraja ko je sve nosio i nosi "zvezdu" na grudima...

I taman kada su mišljenja o rečima i pojmovima počela da se približavaju, uz konstataciju da "rizling nije tako dobar kao onaj u Hoči", za stolom se pojavila Sofi Semin. Graciozna, "okićena" sa dve kese iz šopinga oko ruku, izgledala je baš kao sve druge Beograđanke, te je nismo ni primetili. Pisac je nakratko ustao i upoznao nas sa svojom suprugom, glumicom.

Dolazak najlepšeg osmeha iz legendarnog Vendersovog filma "Nebo nad Berlinom", učinio je da se ponovo sve glave u bašti hotela "Moskva" okrenu ka našem stolu. Odmah je priča krenula u drugom pravcu, Sofi se raspitivala kod reportera "Novosti" za suprugu, o svojoj je pričao i Ranko Đinović kao o "ženi zmaju", a Handke se na te priče samo smejuljio.

Smejala se i Sofi Semin, iskreno i zadovoljno i usput ispovedala kako je glumcu teško bez pozorišta i kako je podjednako nemoguće "živeti sa Peterom i odvojeno od njega".

Grupa poslovnih ljudi, koji su se "meškoljili" na stolicama dijagonalno, još od ulaska Petera Handkea u baštu, dolaskom prelepe glumice naglo su počeli da pritežu kravate i ravnaju kragne na košuljama do trenutka kada su se usudili da priđu. Rekoše da su iz Vrnjačke Banje i da bi bili ponosni da imaju zajedničku sliku.

- Volim ljude - ponavljao je pisac, a Sofi je primakla stolicu ka suprugu.

Onda su privrednici iz Banje počeli da pružaju posetnice sa slikama prelepih hotela.

- Bila bi nam čast, bili bi ponosni da budete gosti - zvali su iskreno nadahnuti.

Po završetku novog fotografisanja Sofi je odlučila da se osveži pre narednog zakazanog susreta, obećavajući da će se brzo vratiti. Dok je nije bilo, vratili smo se na priču o ponosu, ideologiji, geopolitici, Kosmetu i njegovim ljudima. Pričalo se i o ćerkama kao Božijem daru, sve dok se nisu pojavili ljudi iz protokola da podsete Handkea da ima još mnogo obaveza.