ISTORIJSKI DODATAK - HEGEMON JE BIO POLITBIRO PARTIJE: Dobrica Ćosić o razgovoru sa ljudima iz "Mraka" u LJubljani
ANTINACIONALISTIČKI i jugoslovenski govorili smo nas trojica iz Beograda - Marković, Tadić i ja. Odbacivali smo njihovu kritiku Srbije, branili smo je od optužbi da se hegemonistički i eksploatatorski odnosi prema razvijenom Zapadu, najviše prema Sloveniji; saglašavali smo se sa Slovencima da je došlo do rušenja čitavog političkog poretka i monopola Saveza komunista; zalagali se za održanje Jugoslavije i njenu demokratsku reformu...
Dobrica Ćosić
Svojim sabesednicima Slovencima nismo bili ubedljivi u postavljanju srpskog pitanja i zahteva za ravnopravnost u Jugoslaviji i rešavanju kosovskog problema... A kad nas je Tine Hribar odvezao do autobusa, nas trojica do zagrebačkog kolodvora nismo progovorili ni reč. Bili smo kao pretučeni i zanemeli.
Trebalo nam je tri sata da progovorimo o ljudima iz "Mraka" i zapitamo se: jesmo li ih dobro čuli, jesmo li razumeli vodeće slovenačke intelektualce? Ako tako misli slovenački narod, ili ako njihova mišljenja usvoji slovenački narod, svršeno je s Jugoslavijom! Kada sam se u Beogradu pribrao, napisao sam Niki Grafenaueru, pesniku, tadašnjem odgovornom uredniku "Nove revije", pismo koje sam pročitao Mihailu i Ljubi, a oni se saglasili s njegovom sadržinom.
"NISTE ME ODUŠEVILI svojim neuviđanjem vašeg grandioznog napretka omogućenog i mogućeg samo u Jugoslaviji; vaš pesimizam, vaše osećanje ugroženosti, ostalo mi je neargumentovano i neuverljivo.(...)
Žao mi je što od vas nisam ni reč čuo o vašem ekonomskom hegemonizmu i po mnogo čemu privilegovanom položaju koji imate u Jugoslaviji od 1918, osobito posle 1945. Prilično sam iznenađen vašim potcenjivanjem, po mojim utiscima, prave nacionalne euforije, tj. antibosanstva, što znači i antisrpstva, koja je zahvatila i mlade dubine slovenačkog naroda (...)
Nacionalizam nikada u istoriji nije bio samo ljubav prema svom narodu; on je bio uvek i mržnja nekog drugog naroda, a ta mržnja može biti i nepravedna, i izraz zabluda. (...) Što se savremenog srpskog nacionalizma tiče, on se rađa kao defanzivan danas, kao reakcija na egzistencijalnu ugroženost (...)
Zabrinut sam što više ne znate koliko je težak, neravnopravan i ponižavajući položaj srpskog naroda u postojećoj konstelaciji samoupravne Jugoslavije; koliko je beznadežan položaj srpskog naroda u ovoj trećoj, brionskoj Jugoslaviji, ako se što pre ne izvrše radikalne ustavne promene (...) Žalostan sam koliko ste neobavešteni o albanskom genocidu nad srpskim življem na Kosovu i Metohiji..."
NIMALO NEŽNIJI Ćosić nije bio ni u pismu Spomenki Hribar: "Moram Vam iskreno reći: posle rata nikad, ni do 1948. nisam osećao da je Beograd, ili da su Srbi, politički centar Jugoslavije, tj. njen hegemon. Za mene je hegemon oduvek bio Politbiro CK KPJ, tj. Tito sa Kardeljem, Rankovićem, Kidričem, Bakarićem, a Beograd im je administrativno sedište, dok su Brioni, Brdo kod Kranja i razne vile i lovišta bili prava politička staništa i centri.
Ja i danas smatram da Beograd nije sedište moći, nego samo sedište administrativnih institucija preko kojih moćni ljudi ove zemlje iz njih rukovode, diktiraju, uslovljavaju život svih nas. Ja se mnogo više osećam podanikom Staneta Dolanca i zavisniji sam u svemu od njega, no od Ivana Stambolića ili bilo kog srpskog predsednika".