ISTORIJSKI DODATAK - ZAMAGLJIVANJE ODLUKE O OTCEPLJENJU: Šta je otkrila debata o međunacionalnim odnosima dve republike

Drugo, Slovenci su se samo na početku razgovora žalili da im je loše u Jugoslaviji. Prestali su s tim pošto im je dokazano činjenicama, koje oni nisu ni pokušali da opovrgavaju, da su oni u Jugoslaviji veoma dobro prošli, i ekonomski i politički i kulturno, da su se upravo u Jugoslaviji definitivno konstituisali kao nacija, stvorili svoje nacionalne institucije i razvijali se brže od drugih (zbog sistemskih privilegija koje su uživali, a ne zbog veće efikasnosti i produktivnosti rada). Posle su Slovenci do kraja razgovora svoj stav pokušali da racionalizuju napadima na boljševizam, izražavanjem straha od moguće "sovjetizacije" i isticanjem svoje potrebe da se uključe u Evropu i izvrše "evropeizaciju". Otvoreno isticanje otcepljenja kao cilja oni su jedino ublažavali i zamagljivali pominjanjem mogućnosti jedne drukčije Jugoslavije, svedene na labavu asocijaciju suverenih nacionalnih država - dakle, na konfederaciju. Međutim, njima je bilo jasno da je to nama neprihvatljivo zbog rasutosti srpskog naroda u više republika.

TREĆE, NAS TROJICA iz Srbije nismo ni pokušali da ih plašimo i uveravamo da oni moraju ostati u Jugoslaviji - što su izgleda, očekivali. Objasnili smo im naše stavove, naše viđenje Jugoslavije, Evrope i Zapada, izrazili spremnost da sa njima sarađujemo na ravnopravnoj osnovi - ako to žele, i poželeli im sreću ako odluče da idu svojim putem. (Mihailo Marković)

U Ljubljani je januara 1987. "Nova revija" u svom 57. broju objavila "Prispevke za slovenski nacionalni program" ("Priloge za slovenački nacionalni program"). Broj je bio spremljen već u septembru 1986, znači u jeku pisanja Memoranduma u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, koji će, kao nedovršen tekst, preko svojih javnih i tajnih metoda svemoćni Dolanc plasirati u javnost. Uredništvo „Nove revije“, zajedno sa svojim suflerima iz vladajućih struktura, donosi odluku da se tekst "Priloga" objavi kad se situacija smiri.

SLOVENAČKI intelektualci tvrdili su da je izrada nacionalnog programa od vitalnog značaja za "preživljavanje Slovenaca" i da su oni u opasnosti da nestanu kao nacija; položaj Slovenije u Jugoslaviji bio je neravnopravan; ona je morala da izdržava nerazvijene republike; prisustvo JNA u Sloveniji bila je "okupacija tuđinske armije"; iskazan je strah i da Slovenija, zbog velikog priliva "stranaca" i smanjene stope nataliteta, postane "multinacionalna republika - tempirana bomba nalik na Kosovo". Tine Hribar je, na primer, smatrao da nacionalne manjine u Sloveniji ne smeju da imaju ista prava kao i Slovenci i da Slovenija može da funkcioniše samo kao "neprikosnovena domovina Slovenaca". I dok je protiv Memoranduma, ali i cele SANU u Srbiji vođena bespoštedna politička kampanja, politički vrh Slovenije blagonaklono je gledao na "Priloge", koji su vremenom ugrađeni u temelje službene politike. U pitanju je bio proces imanentan onom u Hrvatskoj iz vremena Maspoka. Jože Smole, predsednik SSRN Slovenije, odmah je odbacio poređenje "Priloga" sa Memorandumom, a Mitja Ribičič ih je okarakterisao kao pozitivnu pojavu, jer je to bilo "zvono na uzbunu" i za Jugoslaviju i za Sloveniju. Milan Kučan je odbacio optužbe da je u pitanju secesionizam - „Nova revija“ je samo želela "pravno priznanje" tog prava. Sami tvorci "Priloga" isticali su da je Kučan na taj način "pripremao teren" za raskid sa Beogradom. (Kosta Nikolić: "Srpski i slovenački intelektualci uoči raspada Jugoslavije")