PORODICE ŽRTAVA KRVNIKA NDH: Ubili su đeda Dujka, ali rodilo se 154 njegovih potomaka

Dobrila Kukulj (90) kao desetogodišnja devojčica preživela je Jasenovac, Sajmište i Donju Gradinu i u subotu je došla da se pokloni žrtvama i pomoli za pokoj njihove duše. Od kada se obeležava Dan sećanja nijedne godine nije izostala. Sedeći na stolici, ponosno je uzdignute glave pratila obraćanja zvaničnika. Za "Novosti" kaže da je ponosna što još ima snage da dođe na obeležavanje stradanja naroda u logoru smrti.

- Ustaše su na najmonstruozniji način pobile na hiljade nedužnih ljudi, žena i dece u logoru Jasenovac, ali istinu o njihovom stradanju niko ne može ubiti ni sakriti - kaže Dobrila, predsednica banjalučkog Udruženja logoraša Drugog svetskog rata.

Kaže da će, dokle god može da hoda, dolaziti u Donju Gradinu i boriti se za istinu.

- Gradina je sveti grad, grad mrtvih. Uvek opominjem one koji dođu da ne skreću sa staza, jer ako kroče travom pogaziće kosti naših najmilijih - priča Dobrila, koja je u logoru ostala bez trojice stričeva, brata, dede i mnogih najmilijih.

Pojedine porodice su na obeležavanje dovele i decu, kako bi ih učili istoriji i očuvali sećanje na ubijene očeve, dede i pradede. Među njima su sestre bliznakinje lekar Biljana Torbica Đurković i advokatica Ljiljana Miljanović, koje su nosile sliku svog dede Dujka Đurkovića, koga su ustaše 1942. godine iz rodnog Petrova kod Doboja odvele u logor u Jasenovcu, zajedno sa dvojicom sinova, gde su stradali.

- Naš đed Dujko je sa dva sina Ilijom i Tripom i starijim bratom Milovanom na prevaru odveden u logor. Ustaše su ih uvele u vagone, govoreći da idu istovarati so koja je išla iz Tuzle i Lukavca. Odvedeno je pedesetak Srba iz sela, a odvele su ih komšije - uglas pričaju sestre bliznakinje.

Ljiljana priča da su se logoraši jedno vreme javljali, slali pisma, tražeći da im se šalje hrana. Ono što nisu smeli da pomenu je čemu su bili izloženi, jer se niko živ nije vratio.

- Naša rodbina i danas čuva dopise koje su oni slali - kaže Ljiljana, navodeći da do danas ne znaju gde se nalaze posmrtni ostaci njihovih najmilijih i jedino što imaju od dede je njegova fotografija.

Biljana pojašnjava da je njihovog oca, sina stradalog Dujka, od logora spasao ustaški vojnik koji ga je izveo iz reda za vagon, jer je bio malen.

- Imao je 13 godina, a jedan ustaša ga je izvukao iz reda i rekao: "Beži koliko te noge nose". Otac nam je uvek pričao o Jasenovcu i stradanju, govorio da ne smemo zaboraviti. Učio nas je da ne mrzimo i da se ne svetimo, već insistirao da se školujemo i obrazujemo. Ispred cele porodice smo imale taj zadatak i evo ona je advokat, a ja lekar - priča Biljana Torbica Đurković.

Zajedno s Dujkovom praunukom položile su venac za stradale, navodeći da do sada nisu bile u prilici da dođu u Donju Gradinu.

- Naš đed Dujko je iza sebe ostavio šestoro dece. Od te njegove nejači izrodilo se 154 potomka. Imamo nameru da sve Đurkoviće autobusom dovedemo ovamo. Nas dve ćemo to organizovati, kako niko od njih ne bi zaboravio žrtve i ovo stratište - ističe Biljana.

DUŠAN DOVEO I UNUKA VASILIJA

BANjALUČANIN Dušan Torbica, poreklom iz Hrvatske, u Gradinu je doveo unuka Vasilija da se zajedno poklone žrtvama.

- Teško je govoriti o Gradini. Svaki komentar na zlo koje je ovde počinjeno suvišan je. Doveo sam unuka Vasilija da vidi šta je naša istorija. Da čuje i nikada ne zaboravi šta je naš narod preživeo i kakvim je strahotama bio izložen - kaže Dušan, poručivši da su Srbima potrebni mir, sloga i razumevanje, ali da istoriju ne smeju zaboraviti.