PONOSAN SAM NA KOŽUH ZA PATRIJARHA PAVLA: Poslednji bijeljinski ćurčija Đorđe Drvenica skinuo tablu sa svoje zanatske radnje

A sve je počelo davne šezdesete godine prošlog veka, kada je jednog jutra Đorđu majka rekla da ga otac Brano, poznati bijeljinski ćurčija, očekuje u radnji...

- Nisam voleo školu, radije sam jurcao za loptom, pa je otac, zbog nekoliko kečeva u školskom dnevniku, odlučio da učim zanat kod njega. Tog jutra, u radnji me sačekala radna kecelja, koju nisam skinuo u narednih šezdeset godina - priča Đorđe. Na početku šegrtovanja, moj zadatak je bio, da dođem u radnju pre oca, počistim šta je ostalo od prethodnog dana. Jednog jutra, nešto zvecne ispod metle, pogledam, ono pet dinara. Uzmem i stavim na policu, pa kažem da sam našao petodinarku. Tada si za pet dinara mogao kupiti pet najboljih kolača u poslastičarnici... Nakon nekoliko dana, opet čistim, kad, ono dva dinara. Opet uzmem i stavim na policu. Sutradan me otac pozove, posadi na stolicu prekoputa sebe, i kaže - Ovo sam ti ja ostavio da ih nađeš, da vidim hoćeš li da kradeš, ili ćeš biti pošten. Nemoj nikada da kradeš, jer, ako nas deset radi, a samo jedan potkrada, loše nam se piše.

To je bio prvi test, test poštenja, koji sam položio, i tako je ostalo sve ove godine, do dana današnjeg, priseća se Đorđe.

Tih godina, radni dan je počinjao u pet sati ujutro, a završavao u šest po podne. Zanatska ulica je, posebno pazarnim danima, bila zakrčena konjskim zapregama - ljudi sa sela su prodavali žitarice, povrće, sir, kajmak, mleko, a onda, kupovali užad, šubare, kožuhe, opanke...

- Dosta se radilo, ali se dosta i prodavalo i zarađivalo. Sa ocem sam išao u nabavku materijala u Suboticu, Zagreb, Novi Sad, Split. U Split su nam stizale jagnjeće kože iz Argentine i Urugvaja, od kojih smo pravili izuzetne šubare. Godišnje smo izrađivali preko 600 kožuha i šubara, i sve bismo prodali, ova roba je imala svoju mušteriju. Sedamdesetih godina, od ćurčijskog zanata sam mogao kupiti novi auto, a danas ne uspevam izmiriti ni režijske troškove.

Sve se okrenulo naopačke. Ljudi više ne gledaju kvalitet, možda i zbog siromaštva, pa se u prodavnici polovne robe, za dvadeset maraka (10 evra) obuku od glave do pete.

- Uradio sam hiljade šubara i kožuha koji su stigli do Amerike, Kanade, Australije, i zemalja širom Evrope... Na jedan kožuh sam posebno ponosan, koji sam na poziv beogradske Patrijaršije, svojevremeno uradio za patrijarha Pavla. Patrijarh mi je pojasnio samo neke detalje, i uradio sam isprve, divan kožuh na koji nije imao nijednu zamerku. I Valentin Incko, visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH, poželeo je da ima kožuh, pa sam i njemu uradio... Nažalost, došao je kraj ćurčijskom zanatu, kao i opančarskom, abadžijskom... Odavno su odbačeni prirodni materijali, koža, vuna, perje, zavukli smo se u sintetiku i veštačke materijale. Za poslednje četiri decenije, niko mi nije ušao u radnju i doveo dete da uči ovaj zanat...

Majstor Đorđe, dok skida tablu sa radnje, kaže, da više nema snage da se bori sa birokratijom, nametima, porezima,zateznim kamatama, i svim i svačim što prati ovo čudno vreme koje danas živimo.

Radnja, u kojoj vreme kao da je stalo, sa mirisom uštavljene kože, koji je ispunjavao i dušu majstor Đorđa prethodnih šezdeset godina, već liči na muzej zanatstva.

Tu je tezga za krojenje, stara preko 120 godina, nabavljena od Johana Rida iz Novog Sela, singerica proizvedena u Beču 1921. godine, kalup "šajtov" za proširenje šubara, majstorska stolica stara 140 godina...

Kod majstora Đorđa svakodnevno navrate viđeniji Bijeljinci, doktori, novinari, advokati... Dođu da popiju kafu, i da se prisete nekih dobrih, starih vremena. Nižu se uspomene, uz miris uštavljene kože, i breze koja je iznikla iz betona pored radnje...