HAJTAM I IMAN, LEKARI KOJE SRBI OBOŽAVAJU: Doktor iz Jerusalima sa suprugom iz Jordana odabrao da im Srbija bude druga domovina

Već tokom specijalizacije pokazali su da su u svom poslu izuzetni, pa ohrabreni profesorima i kolegama, ali i pacijentima koji su uvek birali njih kada bi dolazili na preglede, odlučili su - da ostanu u Srbiji. Za vrlo kratko vreme doktor Hajtam postao je najtraženiji dečji pedijatar u Nišu, dok njegova supruga, koju od milošte u Srbiji zovu Mima, radi kao ginekolog u Opštoj bolnici u Pirotu.

Hajtam je u Srbiju došao 1987. godine, u vreme kada je u njegovoj rodnoj Palestini bilo zabranjeno studirati medicinu. Zajedno sa još oko 500 studenata, preselio se u Beograd gde je najpre učio srpski jezik šest meseci, a zatim upisao studije. Na drugoj godini prebacio se u Niš i upoznao Iman koja se iz Srbije, gde je inače rođena, odselila kod oca u Jordan kada je imala 9 godina, ali se vratila na studije.

- Moj otac je priželjkivao da promenim mišljenje i upišem nešto drugo. Znao je da ako hoću medicinu, da moram da odem i kao da je predosetio da se više neću vratiti. Došao sam ovde kao srednjoškolac, za vreme Jugoslavije. Bio sam ravnopravan, ono što je važilo za druge, važilo je i za mene. Jedini problem bio je jezik. Vrlo sam ga teško savladao. Jako je bilo teško i nekad čak depresivno studirati težak fakultet na jeziku koji jedva govorite. Te godine je sa mnom došlo više od 500 studenata iz Palestine, samo njih pedesetak ga je završilo. Ja sam rešio da ne odustanem, da se borim - priča nam doktor Hajtam.

Kaže da su mu najteže pale prve dve godine života daleko od svoje zemlje. Na drugoj godini fakulteta, preselio se u Niš i tamo upoznao Iman. Ona je daleko bolje poznavala srpski od njega, budući da joj je majka Srpkinja i da je rođena u Nišu, a kako je govorila i arapski, pomagala mu je da savlada sve barijere.

- Počeli smo da učimo zajedno, pomagala mi je u svemu. Predmet za kožne bolesti mi je bio najteži. Izrazi su mi bili nejasni, uprkos rečniku. Kasnije se iz prijateljstva razvila ljubav, koja je rezultirala brakom. To je jedino dobro iz rata 1999, jer smo baš tada odlučili da se venčamo. Kada je bombardovana Šumatovačka ulica u Nišu, ja sam bio na mostu. Minut me je delio od toga da budem baš na mestu gde su pale kasetne bombe. Tada smo shvatili da je život kratak i da želimo porodicu i brak - priseća se tog mračnog perioda u Srbiji.

Kaže da ga ratovi nisu pokolebali da odustane, već naprotiv, rešio je da nastavi dalje i upisao je specijalizaciju.

- Za razliku od osnovnih studija, ona je bila neopisivo lakša. Jezik sam već savladao, a dvoje ljudi iz struke zaslužni su da moj izbor gde ću primeniti svoje stečeno znanje o medicine bude upravo Niš. To je profesorka Ljiljana Pejčić, dečji kardiohirurg, bila je i moj psiholog, i psihijatar, drug... sve. Tu je i profesor Milorad Jerkan, direktor DZ Niš.

Oni su toliko uticali na moju budućnost u ovoj zemlji. Posle specijalizacije, bilo je pitanje ko će sada da zaposli stranca. Međutim, direktor je ponudio posao za stalno i rekao - "ja neću da izgubim odličnog lekara, pacijenti te vole, svi te traže". Srbija mi je dala priliku da pokažem šta znam i ja to poštujem. Zato sam na neki način hteo da se odužim, ponudio sam da pomognem sve što je u mojoj moći. Radio sam u kovid-zoni, želeći da zajedno sa kolegama bijem bitku protiv ove pošasti - ispričao je on.

Sada, kako kaže, više i ne pomišlja na to da je možda u Jerusalimu, koji je daleko razvijeniji od Niša mogao da obezbedi, ne samo svetliju budućnost sebi, već i svojoj deci.

Iako su davno aplicirali za državljanstvo njegove supruge, dok su još kao studenti planirali da se vrate u Palestinu, sada više to ne vide kao opciju.

- Ako me pitate, sada ne bismo otišli nazad. Naša deca ovde u Srbiji nisu prosek, oni su izuzetni. Lara, koja sada ide u prvi razred gimnazije je osvojila toliko nagrada, ne samo za Niš, već za ceo jug, što niko pre nje nije, i to mahom za srpski jezik. Tečno priča i engleski, arapski i nemački. Maja ide u šesti razred, a Kamal u četvrti i oni su takođe jako talentovani. Na pedijatriji nikada nisam imao osećaj da sam stranac. Bio sam bitan faktor, deo tima i dan-danas odnos sa kolegama je na vrhunskom nivou. Najveće mi je zadovoljstvo kada čujem da deca, moji pacijenti, znaju moje ime. Dođu na pregled i znaju mi ime.

Ordinacija mi je puna crteža - priča nam sa oduševljenjem doktor Hajtam.

Daleko je, kaže, od Jerusalima, ali Srbiju smatra svojom drugom zemljom, a Niš kao da mu je rodni grad. Oko svega toga saglasna je i njegova supruga Iman. Ona je kao dete otišla u Jordan gde je živeo njen otac, a vratila se da bi studirala medicinu.

- Otišla sam kao dete, nisam znala reč arapskog. Na kraju sam bila najbolji učenik tamo, đak generacije, ali Srbija mi je uvek nedostajala, htela sam da se vratim. Želimo da naša deca rastu ovde, jer ova zemlja može da im pruži mnogo, a kada odrastu, neka sami odluče. Kada sam upoznala svog supruga, sve kockice su se poklopile i evo nas danas, srećni i zadovoljni ovde - priča nam Imam, ili Mima, kao se posle više od tri decenije života u Srbiji i sama predstavlja.