ISTORIJSKI DODATAK - ZAŠTO JASENOVAC NIKAD NIJE OSLOBAĐAN? Najčešće pitanje posetilaca je bilo zbog četa partizani nisu napali logor

Josip Broza Tita je 31. marta 1942. poslao Operativnom štabu za Bosansku Krajinu direktivu i u postskriptumu poruku: "Ispitajte mogućnost eventualnog napada na koncentracijski logor u Jasenovcu, gde je bilo oko 10.000 naših zatvorenika, a sada je ostalo svega još oko 1.500 živih drugova. Sve ostalo su poubijali ustaški banditi. Taj napad trebalo bi organizovati zajedno sa štabom iz Hrvatske, ali tako da sigurno uspije."

Šest meseci docnije, oktobra 1942, dvojica vodećih krajiških komandanata, Boško Šiljegović i Josip Mažar Šoša, predložili su slavonskim brigadama da zajedno napadnu Jasenovac i Staru Gradišku, ali su Slavonci taj predlog odbili, pošto takva akcija, u tom trenutku, nije moguća i da njeno razmatranje treba ostaviti za kasnije.

SPOMEN-PODRUČJE Jasenovac od 1966. do 1990. godine posetilo je nekoliko miliona ljudi. Najčešće su kustosima postavljali pitanje da li su partizani pokušali napad na logor kako bi oslobodili logoraše. Dobijali su odgovor da se nastojalo pronaći rešenje, da se i drug Tito stalno interesovao za stanje u jasenovačkom logoru, da su nepristupačan teren (pruga Zagreb-Beograd), reke Sava, Una, Veliki Strug i nekoliko vrlo važnih i jakih neprijateljskih uporišta u blizini (Novska, Okučani, Banova Jaruga i druga), gotovo onemogućavali svaku veću akciju.

Tito je 4. aprila 1942. javio Moskvi da se najstrašniji koncentracioni logor u Hrvatskoj nalazi u Jasenovcu: "Dželat Pavelić je u ovaj koncentracioni logor bacio više od 10.000 najboljih sinova Hrvatske", ne pominjući da je u Jasenovcu zatočeno najviše Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

Krajem 1942. poslao je drugu, poslednju depešu, u kojoj je pomenut logor smrti u Jasenovcu. Podatak je utoliko važniji ako se zna da je Moskva većinu Titovih depeša objavljivala preko sovjetske radio-stanice Slobodna Jugoslavija, jedne od najjačih u Evropi, a mnoge je svojim razgranatim obaveštajnim kanalima širila po svetu. U depeši je rečeno da ustaški sadizam ide tako daleko da su u Jasenovcu izgradili lomaču i na njoj spalili žive ljude, a opisani su i neki od najjezivijih ustaških zločina. I u ovoj depeši nije rečeno da Srbi čine najveći broj jasenovačkih stradalnika.

OD SEPTEMBRA 1942, ako ne i ranije, Tito i njegovi najbliži saradnici praktično su znali šta se dešava u Jasenovcu. O tome su ih obavestili sekretar Komunističke partije Hrvatske Andrija Hebrang i njegov saradnik Mladen Iveković, koje su ustaše septembra 1942, sa tridesetak drugih logoraša, pustile iz Jasenovca u zamenu za oslobađanje dvojice ustaških funkcionera. Kada je 1948. otkrivena saradnja Hebranga sa ustašama, počela je da provejava teza da je on, u stvari, bio čovek koji je kočio bilo koji plan za oslobođenje logora smrti.

Da bismo se približili odgovoru na pitanja zašto Jasenovac nije oslobođen, podsetimo da su u vreme rane faze jugoslovenskog komunizma, srpski revolucionari bili duboko opterećeni kompleksom "hegemonističke nacije", stalno pothranjivanim od vođa revolucije školovanih u Kominterni. Odnos Srba prema tom problemu najbolje ilustruje nekoliko scena sa zasedanja Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS), koje je održano od 9. do 12. novembra 1944. godine u Beogradu. Tadašnji čačanski student Dobrivoje Vidić, koji će docnije dogurati i do mesta predsednika Srbije, oprostio je ustašama genocid nad Srbima iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i istočnog Srema izgovarajući sledeće reči:

"Šest stotina pedeset hiljada streljanih Srba u BiH, to je dug koji je srpski narod platio za zločinačku politiku beogradskih vlastodržaca!"

Kao gost iz Hrvatske, Andrija Hebrang je rekao: "Spriječili smo ustaške planove o pokolju Srba!", što je propraćeno višeminutnim gromoglasnim aplauzom.

Pomenuti kompleks delovaće i kasnije, pošto su srpski komunisti, slepi i gluvi na stvarnost, nastavili su da okajavaju "grehe Srba iz vremena tamnice naroda". Istoričari su negovali pogled na prošlost u sličnom duhu, te je tek sredinom osamdesetih otvoreno i pitanje zašto nije pokušano oslobađanje Jasenovca.

GENERAL-PUKOVNIK Veljko Kovačević je tvrdio da je to bilo "apsolutno neizvodivo". General-pukovnik Jefto Šašić, tada u penziji, rekao je: "I Tito je od nas tražio da zajedno sa Krajišnicima ispitamo mogućnost napada na Jasenovac. Ali, Titova naredba je jasna: eventualni napad treba tako organizovati da sigurno uspe, to jest, i da logor likvidiramo i da taoce izvedemo na slobodnu teritoriju. A kako su stvari stajale, ne samo da ne bismo uspeli da oslobodimo hiljade izmučenih i gladnih ljudi, nego bismo uništili i svoju živu silu. Bila bi to krajnje rizična akcija, koja bi se mogla uspešno okončati samo u nekom kaubojskom filmu."

General-pukovnik Pavle Jakšić, jedan od najistaknutijih rukovodilaca NOV i POJ, izneo je suprotan stav u svojim memoarima, "Nad uspomenama": "Mislim da ova operacija - diverzantska ili prava vojna - kao napad na relativno male snage obezbeđenja, za našu tadašnju vojsku bila prava šansa. Ona, sa stanovišta izolovanja i operativnog obezbeđenja od Zagreba, Siska i Broda - što je predstavljalo glavni problem - ne bi bila mnogo teža od slavonsko-banijske operacije 'Veliki transport', u kojoj smo preko glavne evrobalkanske magistrale i reke Sane prebacivali hiljade zaprežnih kola natovarenih slavonskim žitom namenjenim gladnim borcima Like i Gorskog kotara."

Pavle Jakšić dalje navodi da je, kao načelnik Glavnog štaba Hrvatske, u to vreme imao autentične informacije, "da su napad na Jasenovac bili planirali sredinom 1942. Krajišnici Madžar-Šoša, M. Pekić i braća Šiljegović, a sredinom 1943. slavonski vojnopolitički rukovodioci - Drapšin, Demonja, Marinković, Stanivuković... Te akcije je autoritativno sprečio tadašnji politički komesar Glavnog štaba Hrvatske Vladimir Bakarić, dok su gotovo svi planeri ovog, više političkog nego vojnog pothvata, tokom vremena završili život na misteriozan način, ili doživeli neobične političke i moralne lomove."

PAVLE JAKŠIĆ konstatuje u memoarima: "Andrija Hebrang kao najodgovorniji čovek u partizanskoj Hrvatskoj, koji je lično video (ako je video?!) strahote logora u Gradiški i Jasenovcu, nikada nije za mog načelnikovanja ni načelno postavljao Glavnom štabu Hrvatske pitanje mogućnosti likvidacije tih logora.

U dubokoj senci prebacivanja odgovornosti za sudbinu Jasenovca, između krajiških, slavonskih partizana i Glavnog štaba za Hrvatsku, ostali su bosanski četnici. Oni, nažalost, nisu bili u žiži interesovanja istraživača. Otvarana je, doduše sporadično, i ta tema, pogotovo što ih je na tom prostoru bilo u popriličnom broju, tako da se postavlja pitanje zašto četnici, kao nacionalni pokret, ništa nisu preduzimali ne bi li spasli svoje sunarodnike iz logora. U rejonu kome su pripadali logori Gradiška i Jasenovac, dejstvovao je Srednjobosanski korpus. Ova jedinica pokrivala je teritoriju od reke Bosne do Kozare na zapadu, na severu do Save, a na jugu do oblasti Zenice, gde se nalazio Zenički korpus. Tokom 1944. godine korpus je preimenovan u Prvi srednjobosanski, jer je formiran i Drugi srednjobosanski. Zajedno sa Bosansko-krajiškim korpusom, oni su pripadali Komandi Zapadne Bosne, na čelu sa pukovnikom Slavoljubom Vranješevićem. U toku 1943. i 1944, Komanda Zapadne Bosne imala je između osam i deset hiljada ljudi pod oružjem. Ovim formacijama svakako bi trebalo dodati i četnički odred koji je delovao na prostoru Manjače pod komandom vojvode Uroša Drenovića."

U ZBORNIKU ČETNIČKIH dokumenata i razmeni depeša Komande Zapadne Bosne sa Ravnogorskim štabom Draže Mihailovića, nema nijedne potvrde da su pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini planirali bilo kakav napad na najveće stratište Srba, Jevreja i Roma u NDH. Prema nekim svedočenjima, u vreme četničke ofanzive na Istočnu Bosnu, kada su zauzeli Zvornik, Rudo, Višegrad i Rogaticu, divizija "Petar Kočić", iz sastava Bosansko-krajiškog korpusa, pod komandom Mitra Trivundžića, krenula je da oslobodi Jasenovac. Kada su stigli na desetak kilometara od logora, stigla je naredba da se povuku. Za ovu tvrdnju, osim usmenog svedočenja Vasa Marića iz Donje Pecke (opština Mrkonjić), koji je učestvovao u pohodu, nema izvornih potvrda u arhivskoj građi.

Dr Smilja Avramov, profesor beogradskog Pravnog fakulteta u penziji, u knjizi "Genocid u Jugoslaviji i međunarodno pravo", pitanje oslobođenja Jasenovca videla je u kontekstu sovjetsko-britanskih odnosa:

"Jugoslavija je upala u međuigru sovjetske i britanske politike, u kojoj nije bilo mesta za ljudske probleme užih zajednica. I SSSR i Velika Britanija zahtevali su od svojih saveznika čvrstinu i borbenost po svaku cenu, usmerenu u ostvarenja dugoročnih globalnih ciljeva. U vrhu KPJ prevladala je utilitarna kalkulacija: borci vrede više od mase u logorima, pa otuda nije izveden ni jedan jedini napad pa logore."