ISTORIJSKI DODATAK - ISTINA OBMOTANA FALSIFIKATIMA: Zavera ćutanja o genocidu nad Srbima u Drugom svetskom ratu

Osnovan pre osam decenija u tek stvorenoj satelitskoj, ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, Jasenovac je istovremeno i najdublja utisnuta rana koja snažno pulsira danas, pritiska sećanje i izaziva burne emocije živih. Rana Jasenovca prosto vapi da bude zaceljena punom istinom, pogotovo zbog toga što su sve snažnija nastojanja da ona bude uronjena u neistinu i obmotana sve čudovišnijim manipulacijama. Iza njih se jasno prepoznaju do ekstremne grubosti izraženi falsifikati, ignorisanje razmera stradanja, brutalna revizija slike prošlosti i teško razumljiv pristanak jedne struje navodno naučnog istoriografskog mišljenja da se o logoru Jasenovac raspravlja u ravni političkog pregovaranja, da se istina o tom logoru oblikuje kroz neku vrstu dogovorne i dogovorene istoriografije.

Prošlo je sedamdeset šest godina od 27. aprila 1945. godine, kada je u taj pakao na zemlji, ušla manja partizanska poterna jedinica Knoja, kojom je komandovao Milan Kević, prekaljeni borac iako petnaestogodišnjak, poručnik Jugoslovenske armije, najmlađi oficir u savezničkim vojskama tokom Drugog svetskog rata. Uobičajeno se u istoriografiji navodi da su prvi partizani u bivši logor stigli 2. maja 1945. godine, ali se to dogodilo pet dana ranije, o čemu je Milan Kević ostavio snažno, upečatljivo svedočenje o zatečenom užasu.

PARTIZANSKI prvoborac kome su u ratu ustaše ubile majku, tri sestre i mnogo najbližih rođaka, nosilac pet odlikovanja za ratne zasluge, razgovarao je o Jasenovcu i sa Josipom Brozom Titom 1965. godine, pred kojim se suprotstavio Vladimiru Bakariću. Izrazio je, naime, žaljenje što nisu očuvani ostaci logora, kako ih je sa svojom jedinicom zatekao krajem aprila 1945: "Trebalo je da to ostane onako kako je bilo - kao opomena", rekao je Kević, na šta se ljutito brecnuo Bakarić: "Kako to razgovaraš s predsednikom?"

- Drug Tito je moj komandant, a ja sam vojnik... A ti, druže, dobro znaš sve odgovore - oštro je Kević uzvratio Bakariću, da bi Tito smirio situaciju:

- Ima pravo što pita. Vidiš, druže Keviću, meni su drugovi iz hrvatskog rukovodstva rekli da bi sve tamo trebalo da se ukloni i da se na tom prostoru napravi lep park, da mlade generacije ne stvaraju mržnju jedni prema drugima, i prema nedužnom hrvatskom narodu i njegovoj republici. Logor bi ih uvek podsećao na prošlost. A to ne bi valjalo.

Biće u dodatku reči i o problemu uređenja Spomen-područja Jasenovac, a već na početku pominjem pukovnika Milana Kevića zato što je ostavio za sobom dragoceno svedočanstvo koje će, kada bude objavljeno, izuzetno doprineti rasvetljavanju istine o ovom logoru i bitno dopuniti saznanja do kojih su došli drugi autori.

UPRKOS TOME, još uvek nisu celovito istraženi oni najdublji istorijski, politički, doktrinarni i ideološki razlozi, kao ni socijalne i psihološke motivacije, koje su uticale na to da i danas slušamo navodne rasprave o karakteru tog logora, ili cenkanja kojima se, kao na nekakvoj pijačnoj tezgi istorije, nadmeću stavovi o razmerama ustaškog zločina genocida počinjenog u logoru "Jasenovac" nad Srbima, Jevrejima i Romima i zločina nad Hrvatima i Muslimanima, antifašističkim borcima koji su se borili protiv terorističkog režima poglavnika Ante Pavelića.

Dovoljno razloga da se još jednom postavi pitanje zašto je to tako i da se ponude odgovori koji slede, za koje autor veruje da mogu doprineti formiranju celovitije, šire i istinite slike o logoru u Jasenovcu. Napominjem da se ugao iz koga nastojim da u ovom dodatku pružim doprinos osvetljavanju ovog pitanja, prilično razlikuje od danas dominirajućeg govora i pogleda o tom Aušvicu Balkana.

BERTRAND Rasel, jedan od najuticajnijih filozofa 20. veka, borac protiv nuklearnog naoružavanja, pacifista i verovatno najugledniji predstavnik mirovnih pokreta iznedrenih u 20. veku, izrekao je krajem 1967. godine nedvosmislen sud:

- Vatikan je posle rata organizovao zaveru ćutanja o genocidu nad Srbima u Drugom svetskom ratu i taj se "zločin ćutanja" mora razobličiti i sprečiti.

Dve decenije kasnije, 1987. godine, Vladimir Dedijer, neumorni pregalac u istraživanju prošlosti, koji je o istoriji pisao "onako kako se dogodila", predsednik Raselovog suda, u Beogradu je objavio knjigu "Vatikan i Jasenovac". U tom delu je izneo sijaset dokumenata koji potvrđuju odgovornost Vatikana za genocid u NDH, kao i argumenata koji ukazuju na to da su posle rata moćno, klerikalno krilo Rimske kurije i Katolička crkva u Hrvatskoj, snažno podsticali ćutanje o genocidnim zločinima ustaša počinjenim tokom rata i u koncentracionom logoru Jasenovac.

U VIŠEMESEČNU ŽESTOKU kampanju diskreditovanja stavova profesora Dedijera, njegove knjige i njega lično, uključila se posle pojave pomenutog dela ne samo katolička, nego i svetovna štampa u Hrvatskoj, a reagovao je i Oservatore Romano, zvanično glasilo Vatikana.

Kada je knjiga ubrzo objavljena u SR Nemačkoj, a potom i u SAD, pod naslovom "Vatikan - jugoslovenski Aušvic", klerikalni katolički krugovi u Nemačkoj organizovali su žestoku negativnu kampanju, kojoj su se priključili i pripadnici hrvatske proustaške i ustaške političke emigracije. Sudski je gonjen advokat izdavačke kuće koja je objavila Dedijerovu knjigu. Iskorišćen je za to 166. član Krivičnog zakonika Nemačke o blasfemiji, čiji je sadržaj bio neposredno inspirisan stavovima srednjovekovne inkvizicije. Najveći zapadnonemački dnevni list "Zidojče cajtung" odbio je da objavi reklamni oglas za Dedijerovu knjigu zbog navoda da je u Jasenovcu pobijeno 800.000 pravoslavnih Srba i da za genocid u NDH snosi odgovornost Vatikan.

U samom središtu zavere ćutanja o genocidu u NDH stoji upravo sistem koncentracionih logora Jasnovac, najvećeg gubilišta Srba, Jevreja, Roma i antifašista, jugoslovenski opredeljenih Hrvata i Muslimana u Drugom svetskom ratu. Srbi, Jevereji i Romi, stradali su u tom gubilištu i na mnogim drugim stratištima totalitarne NDH, prema ranije definisanim planovima nemačkih nacista i ustaša.

KADA JE REČ O SRBIMA, morbidni plan o njihovom uništenju - kada kucne čas - oblikovao je u emigraciji ustaški vođa, advokat Ante Pavelić, kasniji poglavnik NDH. Svoj plan je uobličio u Sijeni, u Italiji, gde je bio interniran od 1937. do 1939. godine. Sastavni deo tog plana ticao se i osnivanja mreže koncentracionih logora za izolovanje i uništenje Srba, takođe Jevreja i Roma, u nekoj pretpostavljenoj situaciji u kojoj ustaše preuzimaju vlast u Hrvatskoj.

Otkriće saznanja o postojanju ovog Pavelićevog plana, a on ga je formulisao u tesnoj saradnji sa predstavnicima obaveštajne službe fašističke Italije i pojedinaca iz vatikanskih krugova, dugujemo dr Mihailu Stanišiću, istoričaru, pukovniku JNA, prekaljenom kontraobaveštajcu i poligloti, koga su poslovi vodili na razne strane sveta, čak i novinarski. Bio je dopisnik Tanjuga, gde su mu otvarana vrata mnogih arhiva i uvid u malo poznatu, još češće nepoznatu građu, uključujući onu koja nije interesovala druge naše istoričare. Imao je velika okapanja s objavljivanjem sažete, voluminozne doktorske disertacije odbranjene na Filozofskom fakultetu u Beogradu - više od pet hiljada stranica teksta s pozivanjem na prvorazredne izvore, s fusnotama koje su pravi dragulji i putokaz ne samo profesionalnim istoričarima nego i svim zaljubljenicima u istoriju. Izvanredan poznavalac istorije jugoslovenskih naroda, koju je uvek posmatrao kao deo šire slike istorijskih procesa u Evropi i svetu, Stanišić je skovao i pojam "srbocid", pod kojim je naslovom objavio i knjigu 2008. godine.