BOMBE I SIRENE KAO SEĆANJE NA DETINJSTVO: Potresna sećanja dece na NATO agresiju 1999. ovekovečena u knjizi (FOTO)
SNEŽANA iz Bresja, pored Kosova Polja, imala je 14 godina kada je počelo NATO bombardovanje, 24. marta 1999. Noći i noći provela je sa porodicom u podrumu dedine kuće, uz zvuke jakih detonacija, jer je konstantno gađan aerodrom "Slatina".
Foto. Arhiva "Novsti"
Spavali su na klupama, dušecima, nekad na ćebetu, samo sa majkama. Očevi su bili mobilisani, ili su stražarili u ulici na smenu.
- Strah je uvek bio prisutan. Tada od bombi, a pre toga od napada na naše selo, od kidnapovanja, ubistva... Strah od mraka kad legnem i pitanje da li ćemo se ujutru probuditi živi - priča Snežana.
Kasnije se život odvijao "normalno", osim što bi svakodnevno tu "normalnost" prekinula poneka bomba, koja bi pala u okolini.
- Već smo znali da razlikujemo bespilotne letelice i bombe. Deda nas je upozoravao da ako u dvorištu primetimo nešto žuto, odnosno kasetnu bombu, to ne diramo i da se brzo sklanjamo. Hvala Bogu, nije ih bilo. Moj razred, krajem maja, odlučio je da obeleži malu maturu. Skupili smo se u nekom lokalu i obukli se najlepše što smo umeli, uglavnom smo pozajmili odeću. Počastili smo se sokovima, pustili nekoliko pesama i onda su nas sirene poslale kući. Tada sam poslednji put videla celo društvo iz osnovne.
Snežaninu, ali i mnoge druge priče ljudi koji su bili deca u vreme NATO agresije na SRJ prikupila je sa društvenih mreža Adrijana Jevtić, a ukupno njih 111 naći će se u knjizi "Dnevnik jednog proleća, 78 dana", u izdanju novosadskog "Prometeja". Foto: Privatna arhiva
- Moja porodica se za vreme NATO agresije krila ispod stepeništa naše kuće u Ostružnici, a ja sam tri meseca spavala na zamrzivaču, gde su mi improvizovali krevet - priča Adrijana. - Jako sam se plašila, bukvalno sam se tresla, za razliku od sadašnjeg muža, kome je otac u početku rekao da nema čega da se plaši, da avioni imaju svoje mete i da to nije on. Tako je lakše prošao kroz ceo taj period.
Na ideju da prikupi najrazličitije priče tadašnjih mališana, Adrijana je došla zbog mnogobrojnih turista sa kojima se, kao zaposlena u turizmu, svakodnevno sretala, a koje je veoma zanimalo bombardovanje i devedesete godine. Tražili su da obiđu porušenu zgradu Generalštaba i druge gađane lokacije u Beogradu. Počela je prvo da prikuplja sećanja prijatelja i kolega, a onda i nepoznatih ljudi preko društvenih mreža.
IZBEGLI RUŠENjE GRDELIČKOG MOSTA
STEFANA iz Surdulice imala je sedam godina te 1999. Dvanaestog aprila po njih je došao teča da ih odvede u mirnije krajeve:
- Putovali smo u tišini, niko nije reč progovorio, čak ni papagaj Paja nije kreštao. Kod Grdelice smo čuli avione. Progovorili smo tek kada smo prošli Jagodinu, a kada smo stigli u Veliko Gradište, tetka je pogledala karticu koju su nam očitali na naplatnoj rampi u Doljevcu. Imali smo sreće, za desetak minuta izbegli smo stravično gađanje Grdeličkog mosta.
- Dirnulo me je to što su mnogi osetili potrebu da podele svoje najveće strahove, pa i gubitke. Nekima je jedino živo sećanje iz ranog detinjstva upravo bombardovanje, drugi su izgubili najrođenije - kaže Adrijana.
Među zapisima o strašnim nedeljama koje su preživljali građani naše zemlje je i sećanje Nikole iz Beograda koji je imao nepune četiri godine kad je počelo bombardovanje. Njegova porodica se sa Zvezdare preselila u stan maminih roditelja, u Kovilovu. Dečak je ubrzo u novoj sredini stekao drugare, ali su igru povremeno "kvarili aviončići", kako su ih zvali.
- Četiri aviona kao simbol vazdušne opasnosti mogla su se videti na jednoj TV, u gornjem desnom ćošku, odmah ispod časovnika. Aviončići su majci bili znak da me odmah pokupi sa igrališta, a meni da je igri kraj. Mrzeo sam ih. Bezbroj puta bih utrčao u kuću da proverim da li su aviončići stvarno u ćošku ili me ona zafrkava. Uvek su bili tamo - priča Nikola. Foto: Arhiva "Novosti"
Krevet u njegovoj sobi vazda je bio uredno namešten, jer nije spavao u njemu, već ispod velikog kuhinjskog stola, sa mamom i tatom. Obožavao je kućice, skrovišta i zaklone, pa je to doživljavao kao igru. A kada bi se od detonacije zatresli luster, prozori i roletne, mislio je da je oluja. U noćima kada je "oluja" bila opasnija, prelazili su u susedni ulaz, u komšijsku vešernicu.
- Kada je tata radio, a "oluja" bila jaka, komšije Vlada i Cale su prenosili mene i mamu, kojoj je bila slomljena noga, u vešernicu - i danas se seća Nikola.
FLAŠICA
SARA iz Jagodine imala je u to vreme tri godine, a bombardovanje joj je jedino potpuno jasno sećanje iz najranijeg detinjstva.
- Opet čujem taj zvuk koji para uši. Ne znam šta označava, ali znam da predstavlja nešto strašno. Ne znam ni zašto danima u sobi spavamo na istom krevetu nas tri rođene sestre i brat i sestra od strica, kao da u kući nemamo još soba i kreveta. Međutim, stariji kažu da smo ovde bezbedni. Flašicu mleka grlim kao da mi je najbolji prijatelj, jer mi nedostaje mama koja često nije u sobi - seća se Sara.
A onda je jedne noći zaspao i sanjao kako stoji ispred zgrade, gleda u nebo, vedro i puno zvezda, bez "oluje". Odjednom se začulo šištanje i ubrzo se videlo svetlo koje, kako kaže, razdanjuje noć. Svetlost je neverovatno brzo prešla preko komšijske zgrade, da bi belinu odjednom zamenio narandžasto-crveni blesak. Nikola se probudio i odmah ispričao mami. Ujutru su saznali da je pogođena benzinska stanica koja je služila za snabdevanje poljoprivrednih mašina, pa je eksplodirala i pozamašna količina goriva. Dečak je sve to video u snu!
Nikola kaže da nema traume od bombardovanja, ali se i dalje plaši zvuka sirene za vazdušnu opasnost.