SUSRET SA ISTORIJOM: Nemačka više ne ratuje, sem kad bombarduje Srbe; Šreder za vreme NATO agresije pozvao Nemce da "stanu uz svoje vojnike"

- Kad Srbi napadnu Hrvate krivi su Srbi!

- Kad Srbi napadnu muslimane krivi su Srbi!

- Kad Hrvati napadnu Srbe krivi su Srbi!

- Kad muslimani napadnu Srbe krivi su Srbi!

- Kad Hrvati napadnu muslimane krivi su Srbi!

- Kad Amerikanci napadnu Somalce krivi su Srbi!

Ovih nekoliko duhovitih natuknica gotovo da suštinski objašnjavaju odnos prema Srbima koji traje bezmalo čitav jedan vek. Nametnuta, izmišljena krivica Srba za sve što se dešavalo u ovom delu Starog kontinenta, nažalost, traje do ovih dana. Da je to tako podsetila je i izjava nemačkog ambasadora u Srbiji Tomasa Šiba koji je rekao da je bombardovanje Jugoslavije 1999. bilo neophodno kako bi se sprečili humanitarna katastrofa i genocid na Kosovu.

Podsetila nas je i na obraćanje kancelara Gerharda Šredera nemačkoj naciji 24. marta 1999. u 20.30 uveče, sat nakon što su bačeni prvi projektili na SRJ. Bila je to kratka poruka: prvo je rekao da je "večeras NATO krenuo sa vazdušnim udarima na vojne ciljeve u Jugoslaviji", potom dodao "mi ne vodimo rat, samo smo pozvani da vojnim sredstvima postignemo miroljubivo rešenje za Kosovo", a onda je pozvao građane Nemačke da u tom "teškom trenutku stanu uz svoje vojnike koji se nalaze u teškoj i opasnoj akciji". Da li je u podtekstu ovog poziva bilo pridobijanje sunarodnika za ovu borbenu akciju, bez odluke Saveta bezbednosti UN, ili impregnirana podsvest jednog Nemca bazirana na iskustvima u Jugoslaviji i Srbiji u oba svetska rata?

ČINjENICA je da je od tog trenutka aksiom "Nemci više ne ratuju" prestao da važi. Prvi put posle Drugog svetskog rata nemački vojnici se šalju u borbene akcije, bez međunarodno-pravnog pokrića, van granica svoje zemlje, da uređuju unutrašnje stanje u nekoj drugoj državi. I to baš u Srbiji.

Bilo je prethodnih godina poprilično izazova da se Nemačka aktivno uključi u zajedničke ratne kampanje vojnih saveznika iz NATO. Recimo, u Zalivskom ratu osam godina ranije mnoge okolnosti su podsećale na ono što će se povezivati sa Kosovom. Sadam je bio predstavljen kao drugi Hitler, a slična sudbina nije zaobišla ni Miloševića. Usput su Srbi opisivani kao nacistička banda koja sprema genocid. Zašto se Nemačka i ovom prilikom nije držala svog principa da samo finansijski pomaže NATO saveznike?

Obaveštavajući naciju o napadu na Jugoslaviju, bolje reći na Srbiju, preko televizijskog kanala ARD, Šreder je stajao ispred svoje biblioteke. Kakve li ironije: da ispred polica sa knjigama obaveštava o početku bombardovanja zemlje kojoj su baš pripadnici njegovog naroda bombama uništili najstarije i najvrednije knjige. I da li je koincidencija što su i bombardovanje 6. aprila 1941. kao i ono 24. marta 1999. počeli bez objave rata. I jedan i drugi kancelar nemačkoj naciji obratili su se tek pošto su prvi projektili pali na Beograd.

I onda povodom godišnjice baš tog prvog bombardovanja aktuelni nemački ambasador daje izjavu o humanitarnoj akciji i sprečavanju genocida. Potom je usledila sednica Saveta bezbednosti UN na kojoj će takozvana ministarka spoljnih poslova Donika Gervala po ko zna koji put ponoviti laž i ničim dokazanu tvrdnju da je 20.000 albanskih žena silovano tokom sukoba u južnoj srpskoj pokrajini. I ona je, naravno, dodala da je "Srbija odgovorna za masakre i genocid na Kosovu i šire".

Baš kao što je Rudolf Šarping, ministar odbrane Nemačke, rekao samo četiri dana pošto su pale prve NATO bombe, 28. marta 1999: "Kada čujem da se sada na severu Kosova podiže koncentracioni logor, kada čujem da se roditelji odvajaju od dece, i da se nastavnici streljaju pred očima dece, kada čujem da se u Prištini od Srba traži da stave veliko 'S' na svoja vrata, kako bi ih zaobišle srpske snage za čišćenje, onda je to nešto gde nijedan civilizovani Evropljanin ne sme da zatvori oči - osim ako ne želi da gleda u izobličenu grimasu istorije."

Ni jedna jedina ova njegova tvrdnja nikad i ničim nije ni približno dokazana. Pokušavao je da ubedi javnost o postojanju navodnog srpskog plana "Potkovica", po kojem su svi Albanci trebalo da budu proterani sa KiM, a za koji se ispostavilo da je izmišljen i da se radi o klasičnoj podmetačini jedne tajne službe. Izgleda da ni tad, kao ni danas, diplomate nisu marile za "jezik protokola" kada su u pitanju Srbi.

KOLIKO je Alberto Moravija, čuveni italijanski pisac, bio u pravu kad je rekao "Pisanje istorije liči na servis za pranje rublja - ona se često otuda vraća prljavija nego što je bila".

I eto nas u prilici da zakoračimo u izobličenu grimasu istorije, da se vratimo osam decenija unazad, da podsetimo šta su "večiti krivci Srbi" doživljavali od kosovskih Albanaca i Nemaca, tadašnjih saveznika.

...U Glogovcu su već početkom maja 1941. vulnetari (dobrovoljačka milicija Albanaca) upali u selo i sa uperenim puškama, izgonili ljude iz kuća. Nisu im dozvoljavali bilo šta da ponesu, osim odeće koju su imali na sebi. Od 120 kuća, 109 su spalili zajedno sa crkvom. Bunare su odmah zatrpali, a groblja zaravnili. Kasnije su i temelje iz spaljenih kuća povadili. Slično su se ponašali i u Krajkovu, u kome je živelo samo 12 naseljeničkih porodica, Komorane, koje je imalo 57 domova, spaljeno je, a prilikom proterivanja ubijeno je desetine meštana...

... U Lapljem Selu, kod Prištine, Šiptari su se bezobzirno iživljavali. Svetislava Mitića, Trajka Stevića, Ljubomira Nedeljkovića i Miladina Stevića - upregli su u jaram. Grupa vulnetara popela se na kola i pod pretnjom da će ih pobiti, naterala ujarmljene ljude da vuku kola i da ih vozaju kroz selo. Morali su da ih prevezu i preko nabujale reke. Dok su se tako vozili, bičujući ljude kao da su volovi i konji, vulnetari su se cerekali i uveseljavali. Jedan član porodice Bujupi, iz Orlana u Drenici, takođe je uprezao Srbe u jaram i ponašao se prema njima kao da su volovi...

... U Ibarskom Kolašinu bilans balističkog pohoda bio je stravičan: uništeno je 15 srpskih sela u kojima je izgorelo 900 kuća. Opljačkana je sva imovina, uključujući i oskudni stočni fond koji ljudi nisu mogli da izvuku. Četiri devojke su uhvaćene i napadači su ih odveli svojim kućama. Ubijeno je 69 starih ljudi, žena i dece. Šestoro ih je poginulo, pružajući otpor. Veliki broj ljudi je ranjen, a mnoštvo ih je kasnije pomrlo od posledica prelaska preko hladnog Ibra i kretanja po velikom mrazu. Od 31. decembra 1943. ubijen je 21 Srbin i to većinom stariji ljudi, a u 1944. ubijena su još 82 Srbina.

...POSLE kapitulacije Italije, Nemci su ojačali atribute albanske države, zaposeli Albaniju i dotadašnju italijansku zonu Kosova i Metohije - kao savezničke zemlje Trećeg rajha. To što su im Nemci dali odrešene ruke, kvislinzi su uveliko koristili za nemilosrdno obračunavanje sa srpskim i crnogorskim stanovništvom na KiM...

Prva akcija koju su pripadnici SS divizije "Skender-beg" izveli na Kosovu i Metohiji bila je racija na Jevreje u Prištini, koja je započela u ponoć 14. maja 1944, a trajala je do svanuća. Prema službenim podacima, uhapsili su 281 osobu, najviše dece i žena.

...U SELU Rakoš na putu Kosovska Mitrovica - Peć, odmah nakon hapšenja je likvidirano nekoliko osoba, a potom i grupa u kojoj je bilo oko 15 ljudi, među kojima i supruga mesnog sveštenika. Svi su ubijeni na periferiji Rakoša. Treća grupa od oko 40 ljudi likvidirana je dva dana kasnije. Njih su ubijali ispred magacina, pred očima žena i dece koji su gledali kako im usmrćuju muževe i očeve. U sve tri večeri, žandarme je predvodio predsednik opštine Jusuf Boljetini, učestvujući i lično u masakrima. Ispred mlina se sve vreme nalazio jedan nemački tenk sa posadom, koji je obezbeđivao šiptarske žandarme. U sve tri grupe ubijene su 63 nedužne osobe, kao odmazda za jednog nemačkog podoficira, čiji leš nikada nije pronađen.

Za kraj zanimljiv podatak: kosovski Albanci nemaju svoje ime za srce Kosova, Kosovo Polje, ali zato Nemci, njihovi pokrovitelji, imaju svoj naziv - Amzelfeld.

PRIZNANjE NEMAČKOG KANCELARA

PRE SEDAM godina, kada je u žiži svetske politike bilo pitanje ruske aneksije Krima, u jednoj polemici koja je tim povodom vođena na stranicama nemačkog nedeljnika "Cajt", bivši kancelar Gerhard Šreder, priznao je da je prekršio međunarodno pravo. Komentarišući ulazak ruskih trupa na ovo crnomorsko poluostrvo on je novinarima ovog lista izjavio: "Naravno da to što se dešava na Krimu predstavlja kršenje međunarodnog prava. Ali znate zašto sam malo obazriviji kada treba upreti prstom? Sada ću vam reći. Jer sam naime i sam to uradio, prekršio sam međunarodno pravo." Šreder, inače, od silaska sa vlasti, ima značajnu funkciju u upravnom sistemu ruskih energetskih giganata.