PREKO SRBIJE PODRIVAN TEMELJ: Politički sistem uspostavljen 1974. najdirektnije ugrožavao opstanak Jugoslavije

Ispod tog "vela" nazirala se opšta stagnacija sa svojom političkom, ekonomskom, pravnom, moralnom dimenzijom i obrazovnim, socijalno-zdravstvenim, kulturnim sadržajem. Kriza je bila duboka i dugotrajna. Početak je imala u ranim šezdesetim godinama a izvorište u nesposobnosti partije na vlasti da ostvari društvene promene i prilagodi se modernom društvu. Poistovećivanje ideje države sa sudbinom partije na vlasti uskraćivalo je demokratsku budućnost jugoslovenskoj federaciji.

Kriza se posebnom žestinom manifestovala u sferi ekonomije. Obračun sa partijskim vrhom u Srbiji, 1972. godine, rezultirao je "čistkom" oko 6.000 privrednika. Proces ekonomske dezintegracije, sa "dogovornom ekonomijom" i, kasnije, "nacionalnom ekonomijom", ostavljao je razorne posledice. Režim nije imao sposobnosti i umeća da ponudi ozbiljan ekonomski program koji bi zemlju "izvukao" iz krize. Svako racionalno sagledavanje uzroka i ukazivanje na posledice ekonomske krize tumačeno je kao "udar" na sistem i njegove tvorce. Plodotvorni dijalog sa kritičkom inteligencijom nikada nije uspostavljen. Mogućnost različitog mišljenja i tumačenja pojava osporavana je brutalnim metodima. U opisu postojećeg stanja reč "kriza" gotovo da nisu smeli upotrebljavati ni istomišljenici režima.

KRIZU SU IZAZIVALI i pothranjivali brojni elementi. Ključne odluke partije na vlasti, donete bez stručnih "korektiva", nisu vodile računa o ekonomskim zakonitostima i logici tržišta. U sferi ekonomije nastavljeno je sa partijskim komandovanjem. Ekonomske programe razvoja zasenili su nacionalni programi republičkih i pokrajinskih elita. Kadrovska politika partije apsolutizovala je načelo moralno-političke podobnosti, zanemarivala stručnosti i podsticala proces deprofesionalizacije.

Neadekvatna smena generacija, hiperprodukcija školovanih stručnjaka, odsustvo perspektive pokrenuli su nezadrživi talas napuštanja domovine. Proces "pražnjenja" i "starenja" sela nije zauzdan osmišljavanjem profitabilnih i perspektivnih ekonomskih programa. Odustajanje od modernizacije posredno je podstaklo bujanje "ideologije industrijalizma" i orijentaciju na zastarele i nerentabilne tehnologije. O neracionalnom utrošku sirovina i energije niko nije vodio računa.

Unapređivanje produktivnosti sasvim je izostalo u godinama 1965-1985. Porast dohotka uvećavan je povećanjem cena. Životni standard stanovništva je permanentno opadao dosegavši početkom osamdesetih nivo iz sredine šezdesetih godina. Stopa privrednog rasta, koja je sredinom šezdesetih godina iznosila preko 8%, smanjena je u periodu 1981-1985. na 0,6%. Obim potrošnje prevazilazio je obim domaće proizvodnje što je uticalo na permanentno zaduživanje. Otplata spoljnog duga iznosila je oko 8% godišnjeg bruto nacionalnog dohotka. Državna administracija je uvek više trošila nego što je prihodovala. Država je bila skupa i neefikasna. Trgovinski deficit sa inostranstvom iznosio je krajem sedamdesetih godina 7.225 miliona dolara, platni deficit 3.661 milion dolara, dugovi oko 20 milijardi dolara, inflacija na godišnjem nivou oko 45%.

ILUZIJA USPEŠNOG rada i lagodnog života svesno je podupirana ideologijom. U tu svrhu podizani su inostrani krediti. Krizu zaduženosti, koja je gotovo tri puta uvećana u godinama 1974-1985, podsticalo je nepoštovanje društvenog plana, glad za investicijama, nekontrolisano zaduživanje osamostaljenih i neodgovornih republičkih i pokrajinskih elita, svetska energetska kriza i međunarodni ekonomski odnosi ("naftna kriza", monetarna politika). O sudbini kredita uticali su centri političke moći, što je uticalo na veliki procenat promašenih investicija koji trajno opterećuju privredu ("Smederevska železara", fabrika feronikla u Glogovcu). Po izjavama zvaničnika unutrašnji dug bio je mnogo "teži" od spoljašnjeg. To je dodatno podsticalo nepoverenje, sputavalo saradnju i posebno se odrazilo na međurepubličke odnose i razmenu. Cirkulacija kapitala između republika i pokrajina, ukoliko se izuzmu fondovi za nerazvijene, gotovo je sasvim ugasla.

Političke odluke održavale su u životu ekonomske gubitaše. Rast cena inicirao je ubrzanu inflaciju. Odnos društvenog proizvoda po stanovniku (u Sloveniji je 7,5 puta veći nego na Kosovu) govorio je o zaoštravanju odnosa razvijenih i nerazvijenih. Zaostajanje Srbije bilo je, uz ostalo, inicirano i velikim ulaganjima u Kosovo (58% svih investicija u pokrajini poticalo je iz fondova za nerazvijene). Raskorak između velikih preduzeća i globalno nerazvijene privrede uvećavan je sa svakom novom godinom. U privredi je ovladalo preterano administriranje, apatija, odsustvo inicijative, nemoć. Nekadašnja (1945-1965) opsednutost industrijalizacijom, elektrifikacijom i ubrzanim razvojem zamenjena je političkom logikom raspodele državne imovine i neracionalne potrošnje.

USTAV IZ 1974. presudno je doprineo formiranju nacionalnih ekonomija, parcelizaciji jugoslovenskog tržišta, zatvaranju republičkih ekonomija, "opštem razvlačenju" imovine koja je ostala bez titulara. Tako je već sredinom sedamdesetih godina procenat međurepubličke robne razmene spao na samo 23%, sa tendencijom daljeg opadanja. Prema dostupnim podacima, krajem osamdesetih godina, samo je 0,30% investicija ulagano u zajedničke međurepubličke projekte. Na koncepciji nacionalnih ekonomija izrastala je vlast republičkih i pokrajinskih birokratija, koje su sebe predstavljale kao zaštitnike nacionalnih interesa i borce za sticanje državnosti. Načela o udruženom radu, koja je afirmisao Ustav iz 1974. i prihvatio Deseti kongres SKJ, dobila su, novembra 1976, svoju razradu u "Zakonu o udruženom radu". Zakon je trebalo da obezbedi samoupravnu integraciju jugoslovenskog društva ali u tome nije uspeo. Nemoć i neefikasnost federalnog centra bila je uočljiva. Autarhično i atomizirano planiranje, koncipirano na interesima članica Federacije, gubilo je sposobnost predviđanja. Apsolutizacija republičkih i pokrajinskih interesa poništavala je proklamovano samoupravno dogovaranje.

Nagodbe i kompromisi državnih i političkih centara moći determinisali su saradnju i sporazumevanje udruženog rada. Razbijeni su veliki sistemi (železnica, pošta, metalurgija, elektroprivreda, rudarstvo). Uporedo sa institucionalnim uspostavljanjem udruženog rada opstajao je i stari, nikada do kraja napušteni privredni sistem. Postojanje više osamostaljenih ekonomija uvećavao je privredni haos. Pokušaji državnih vlasti da realizacijom "Dugoročnog programa ekonomske stabilizacije" zauzdaju krizu nisu dali rezultate. Bez racionalnog plana, spremnosti na radikalne "rezove", osećaja da moraju biti prihvaćena pravila koja nameću tržišni zakoni, svesti da je postojeći privredni sistem preživeo, kreatori ekonomskog programa nisu mogli očekivati uspeh. Istovremeno bilo je jasno da "političke strukture" nisu spremne da svoje mesto prepuste "ekspertima". Metod upravljanja privredom izgrađen u prethodnim decenijama, koji je političkim činiocima obezbeđivao monopol u sferi ekonomije, nastavio je da živi. Ekonomska kriza je podrivala temelje države.

POLITIČKI SISTEM uspostavljen Ustavom iz 1974. učinio je postojeću strukturnu krizu dubljom, težom i bezizlaznijom. Tehnike prigušene ustavne borbe, primenjene u postupku donošenja najvišeg državnog pravnog akta, nedvosmisleno su pokazale da je nasleđe boljševičke KPJ i dalje veoma živo. Mešanje SKJ u sve sfere društvenog života i njeno najneposrednije upravljanje državnim aparatom govorilo je u prilog tezi da je Jugoslavija bila i ostala partijska država. Ustav iz 1974. nije umanjio političku moć SKJ. Opšta društvena stagnacija razotkrila je da proces destaljinizacije nije do kraja izveden. Pokazalo se da liberalizacija društvenih odnosa, koju zagovara Partija u godinama 1952-1972, nije, istovremeno, i njegova demokratizacija. Partija nikada nije iskazala spremnost na korenitu reformu svoga boljševičkog karaktera. Slamanje državnog etatizma u Federaciji bilo je propraćeno njegovim ustoličavanjem u republikama i pokrajinama. Samoupravljanje nije uspelo da odigra integrativnu ulogu u jugoslovenskoj državi i društvu. Demontaža federalne države, tretirana kao proces "odumiranja države", uporedo je tekla sa jačanjem federalnih jedinica koje dobijaju sve atribute državnosti. Procesi reforme društva, države i političkog sistema presecani su u začetku. Zalaganje za dezangažovanjem države u privredi nikada nije dalo rezultate.

Duh Ustava iz 1974. najdirektnije je ugrožavao jugoslovensku državu i generirao državnu krizu. Pravo da savezne zakone izvršavaju organi federalnih jedinica brzo se pretvorilo u osam različitih tumačenja i primena zakona. Na delu je bio "ratoborni federalizam" u kome je moć veta pružala mogućnost svakoj federalnoj jedinici da pitanja od značaja za federaciju, stave u kontekst odnosa među republikama. Kada je u pitanju Srbija, njeni zakoni gotovo da nisu obavezivali nikoga u pokrajinama. Pravo veta, dato republikama i pokrajinama u postupku promene Ustava i donošenju najvažnijih saveznih akata, poništavalo je suštinu federalizma. Savezni akti dobijali su ugovorni karakter. Nepromenljivost Ustava institucionalnim putem "okamenjivalo" je postojeće stanje. Jugoslovenska država prestala je biti politička zajednica svojih građana i njihovih nacionalnih, teritorijalnih, političkih, ekonomskih, ideoloških interesa. Suštinu nastalih promena rečito je definisao Edvard Kardelj ističući da Jugoslavija nije klasična federacija, ali ni konfederacija, već "samoupravna zajednica naroda i narodnosti" zasnovana na zajedničkim interesima utvrđenim "samoupravnim i demokratskim ustavnim sporazumom među republikama i pokrajinama".

ASIMETRIČNOST KOJU je jugoslovenska federacija imala od trenutka svoga nastajanja, počela je da dobija na značaju u onom času kada su pokrajine izjednačene, po pravima u federaciji, sa republikama i postale konstitutivni elemenat federacije. U Srbiji su uspostavljena tri sudska sistema. Zakonodavna nadležnost pokrajina izjednačena je sa republičkom a republike lišene mogućnosti da utiču na primenu svojih zakona na teritoriji pokrajina. Kriza u stvaranju pravnih normi, izazvana njihovim gomilanjem, porađala je neefikasnost sistema. U osetljivim pitanjima donošenja zakona, promene republičkog ustava, izbora i razrešenja članova Predsedništva SFRJ i delegata u Veću republika i pokrajina, republika je postala zavisna od volje svojih pokrajina koje su, uz ostalo, imale pravo veta i bile "kompletirane" za ostvarivanje vlastitog suvereniteta.

POKRAJINE SU SUŠTINSKI postale nezavisne od Srbije a republika, opet zavisna od svojih sastavnih delova. Nejednakost građana pred zakonima bila je posebno izražena na Kosovu, gde je srpska populacija bila izložena sistematskom teroru. Sudovi nisu bili samostalni i nezavisni od politike i uticaja lokalnih struktura moći. Sve to je uticalo da 16. januara 1975. Predsedništvo Srbije zatraži reviziju Ustava iz 1974. Zahtev je bio obrazložen stavom da je Ustav razjedinio republiku i da jedino Srbija u SFRJ nije ostvarila "svoje istorijsko pravo na nacionalnu državu u jugoslovenskoj federaciji". Na pitanju delotvorne promene ustavno-pravnog položaja Republike radila je grupa pravnih stručnjaka koju je angažovalo Predsedništvo Srbije. Cilj osnivača državnih struktura Srbije bio je da Republika povrati i ojača svoju vlast nad pokrajinama. Toj temi bilo je posvećeno i desetak sednica partijskih struktura republike i pokrajina. "Plava knjiga" je postavila pitanje na koji način, u uslovima koji podstiču dezintegraciju Srbije, srpski narod "može da vrši svoje istorijsko pravo na jednakim pretpostavkama kao drugi jugoslovenski narodi". Tokom 1977. celokupni materijal o problemima koji nastaju na relaciji republika - pokrajine (kadrovska pitanja, narodna odbrana, planiranje, sudstvo, bezbednost i drugo) uobličen je u strogo - poverljivi elaborat poznat kao "Plava knjiga".

POJAVA TOG EKSPERTSKOG materijala otvorila je spor državnih i partijskih struktura u republici. Opsednuto strahom od otvaranja "srpskog pitanja" i političke krize koju je ono moglo proizvesti partijsko rukovodstvo Srbije je sadržaj "Plave knjige" ocenilo neprihvatljivim. Umesto jačanja vlasti republike nad pokrajinama, partijsko rukovodstvo je ostalo na kursu potiskivanja i centralističkih i partikularističkih tendencija u Srbiji. U postojećem sporu arbitrirao je Josip Broz. Na sastanku sa predstavnicima SK Srbije (T. Vlaškalić), SK Vojvodine (D. Alimpić) i SK Kosova (M. Bakali), održanom 27. jula 1977, Broz je naglasio da ne treba menjati ustavna rešenja o položaju pokrajina. Tada niko jasno nije istakao da pokrajine nisu i ne mogu biti republike kao i da pokrajine imaju svoju republiku i svoju državnu zajednicu - Socijalističku Republiku Srbiju.

Neuspeo pokušaj promene ustavno-pravnog položaja Srbije bio je propraćen kritikom zagovornika te ideje. Na udaru vlasti, sada sa drugih pozicija, bile su teze o Srbiji kao zaštitniku jugoslovenske integralnosti, "posebnoj brizi" Srbije za sudbinu Jugoslavije, najvećoj odgovornosti Srbije za "pravilan razvoj" zemlje. Zalaganje za "integralnu" Srbiju označavano je ostatkom i spasavanjem ideje o "velikoj Srbiji". U uslovima "pune nacionalne slobode" izrazom nepoverenja prema drugim narodima označavane su teze o materijalnoj iscrpljenosti uže Srbije, "pocepanosti" republike, pokrajinama kao državama u državi, žrtvama koje je srpski narod podneo za Jugoslaviju ali i one koje su označavane separatističkim i u kojima je isticano da je Srbija sama sebi dovoljna. Na udaru su bili i "teoretičari" koji su smatrali da jedino konstituisanjem jugoslovenske nacije Jugoslavija može biti održana kao država.

NEDODIRLjIVA APSOLUTNA VLAST

APSOLUTNA vlast ostala je do Brozove smrti nedeljiva, nakon čega je "distribucija moći" prebačena u republike i pokrajine. Jednopartijski sistem do kraja svog postojanja nije izgubio na autoritarnosti i nedemokratičnosti. Partijski komiteti nikada nisu prestali da budu centri političke moći. Predstavnici JNA su, preko Teritorijalne odbrane i Opštenarodne odbrane, "delegirani" u sve organe vlasti republika i pokrajina. Ideološka opterećenja prema neistomišljenicima žilavo su opstajala. Pritisci na medije nikada nisu prestali. U političkom i javnom životu nije bilo prostora za drugačije mišljenje a, samim tim, ni za ljude sa integritetom, vlastitim mišljenjem i stavom. To je krizi davalo izrazitu moralnu dimenziju.

DIJAGNOZA NADOLAZEĆEG VREMENA

SVAKI nagoveštaj temeljne društvene reforme koji bi, neminovno, doveo u pitanje autokratsku vlast Josipa Broza i moć republičkih političkih birokratija presecan je u korenu. Zahtevi za modernizacijom ekonomskog sistema sputavani su kampanjama na "stabilizaciji" postojeće situacije. "Dijagnoza" nadolazećeg vremena, koju su sa lakoćom izricali partijski funkcioneri i, kasnije, propagandno ponavljali "partijski centri", nije dovodila u sumnju "osnovne vrednosti" uspostavljenog političko-pravnog sistema i političke odluke vlasti. Rešenja koja su bila u opticaju, i kojima se nastojalo prevazići postojeće stanje, otuda su neminovno bila isprazni politički pamfleti, neuspele reforme i transformacije, stihijske improvizacije, opasni eksperimenti koji su celo društvo i državu vodili stranputicom.