NE ZNAJU KADA JE POČEO DRUGI SVETSKI RAT: Profesori fakulteta šokirani neznanjem akademaca, za Pavelića čuli tek na studijama
OČEKIVANO je da deca, koja gledaju seriju o porodici Milošević, pa čak i mladi koji su početkom milenijuma bili deca, pitaju o pozadini i (pred)istoriji prikazanih zbivanja. Jednako je očekivano da će roditelj čije dete prvi put čuje za Jasenovac, bilo to u kontekstu filma o Dari ili ne, morati dosta toga da objašnjava.
Foto: D. Dozet/AP
No da li je normalno očekivati da student, pa makar bio i budući inženjer elektrotehnike, lekar, trombonista, ili možda profesor srpskog jezika - prvi put čuje za Nezavisnu Državu Hrvatsku i Pavelića sasvim slučajno, dok odgovara na pitanja o romanu "Lagum", na ispitu iz Srpske književnosti 20. veka? Svakako jeste očekivano da taj (oboreni) student, ne shvatajući razmere i nedopustivost svog neznanja, posle ispita izrazi ogorčenost na profesora koji, umesto o romanu, pita o "nekom tamo Paveliću". Foto D. Dozet
Ovo potonje nije samo očekivano, već se i desilo, piscu i univerzitetskom profesoru Slobodanu Vladušiću, koji je posle nebrojenih pokušaja postavljanja književnih dela u kontekst epohe, i isto toliko momenata spoznaje da su mnogi indeks stekli uz zapanjujuće propuste i rupe u obrazovanju - čak morao da ih zamoli da nauče makar najtemeljnije istorijske činjenice, da ne bi bio prinuđen da ih obara zbog neznanja istorije.
- Tokom ispita, nažalost, često mi se dešava da studenti ne znaju podatke koji spadaju u opštu kulturu: kada je počeo Drugi svetski rat, ili kada je nacistička Nemačka napala Kraljevinu Jugoslaviju - navodi Vladušić.
NI ODRASLI NISU MNOGO BOLjI
- NA SOPSTVENIM časovima srpskog jezika često znam i da "odlutam", jer pričajući o nadrealističkoj književnosti u Francuskoj govorim i o Salvadoru Daliju (za koga nisu čuli), kao što pričajući o Šekspiru pričam i o Leonardu da Vinčiju, njegovim izumima i pojmu renesansnog čoveka kao i o tome kakav bi to bio danas čovek - kaže pesnikinja Ana Ristović (na slici), profesor u srednjoj stručnoj školi. Foto P. Milošević
- Čini mi se da bi bilo neophodno uvesti predmet koji bi se zvao opšta kultura. Ali, ko bi onda bili predavači? Koliko među nama, pa i onima koji se uspešno bavimo svojim oblastima, ima ljudi koji poseduju "renesansni duh" i širinu? Možda bi nam svima, odraslima, trebalo emitovati jednom dnevno nekakav školski program.
- Ne želim da ovom prilikom napadam te studente, jer mislim da je problem širi i tiče se evropskog obrazovanja u celini. Na primer, jedan moj prijatelj iz Nemačke požalio mi se na studentkinju koja nije znala koji je glavni grad Češke. Zašto se to dešava? Verujem, zbog toga što škole postaju sve više institucije za vaspitanje dece - tačnije njihovu ideološko orijentisanje - a sve manje mesta sticanja znanja. Evo i dokaza: kako u kontekstu ovog frapantnog neznanja bazičnih činjenica, razumeti insistiranje na većoj upletenosti roditelja u proces obrazovanja? Da li neko misli da će tate i mame da svoju decu nauče kada je počeo Drugi svetski rat, ili je to posao profesora istorije? Dakle, mislim da stvar počinje od ministarstva i njihove odluke: da li je škola mesto obrazovanja, ili ideološkog ispiranja mozgova, po kome je opšta kultura nešto nebitno, nekorisno.
STUDENTI U sticanju osnovnih znanja oslanjaju se na internet, Foto AP
Profesor FDU Aleksandar S. Janković dobio je jedan od ponuđenih odgovora na to pitanje, kada je u amfiteatru Filozofskog fakulteta govorio upravo o opštoj kulturi i njenoj važnosti kao i o nedostatku iste kod novih generacija.
- Jedan od nadobudnih studenata filozofije mi je jezgrovito objasnio da novim generacijama opšta kultura uopšte nije potrebna jer sve što im je potrebno mogu da nađu na internetu - priča Janković.
- Prvo sam mislio da je ova izjava Damoklov mač, ili čak solomonsko rešenje, međutim, shvatio sam da je junoša u pravu, jer pozicija starijih od 30 je da nonšalantno pričaju kako je u njihovo vreme bilo mnogo bolje i da današnje generacije nemaju pojma. Verovatno smo u pravu, ali nam nedostaje perspektive da sagledamo epohu koja traje i tok stvari u njoj. Možda će pripadnici generacije X (sada između 45 i 55) zaista spasti svet jer imaju dovoljno konsenzusa sa prethodnicima i sa mlađima. Međutim, svet u kojem je opšta kultura trula voćka na isušenom stablu, odavno je nova realnost. Današnjim dvadesetogodišnjacima ni 5. oktobar ne znači ništa, pa čak ne znaju ni zašto su nas bombardovali.
Profesor Aleksandar Baucal, koji na Filozofskom fakultetu predaje Razvojnu, i Psihologiju obrazovanja, slaže se da se u današnjem, beskrajno ubrzanom svetu značaj, i značenje opšte kulture moraju posve drugačije sagledavati:
- Koliko god nama, iz srednje ili starije generacije, delovalo nepojmljivo da "današnji mladi" nešto ne znaju, to je vrlo lako shvatljivo ako se uzme u obzir da smo nekada svi učili i znali istovetne stvari. Danas je svako "urednik sopstvenih novina", jer svako bira ponešto među bezbroj ponuđenih kanala, mreža, izvora, te tako i dobija "samo svoje" informacije. Ipak bi se moglo i moralo postaviti pitanje, kako da ustanovimo šta bi činilo neku temeljnu kulturu koju bismo mogli da delimo, i kao pripadnici različitih generacija.