ZABORAVILI SMO DA SE SMEJEMO: Pesnik, filozof, publicista i logičar Radinko Krulanović za "Novosti"
NE bi bilo dobro da filozofi i pesnici zavladaju svetom, ali ne bi bilo dobro da ih nema, jer bi takav svet bio užasan. Još je stari Aristotel podelio sva znanja na teorijska, praktična i poetička pri tome dajuću praktičnim znanjima prednost.
Foto Privatna arhiva
Život, stvarnost traži organizaciju. U tom organizovanju ni jedni ni drugi ne snalaze se baš najbolje, ali bez tog miomirisa života, ni život ne bi imao lepotu o kojoj svi govorimo i ka kojoj težimo. Stoga praktičarima uređenje i organizaciju života, pesnicima lepotu, a filozofima ljubav prema mudrosti.
Ovo, u razgovoru za "Novosti", govori Radinko Krulanović, profesor filozofije i logike iz Nikšića, jedan od 27 prosvetnih radnika koji su 2004. godine stali u odbranu srpskog jezika, pesnik i publicista.
NA Međunarodni dan maternjeg jezika dobio je vredno priznanje - Orden "Marko Daković".
- U pitanju je nagrada koju dodeljuje Nova srpska demokratija. Ove godine dodeljena je aktivu profesora i nastavnika srpskog jezika i književnosti srednjih i osnovnih škola u Nikšiću. Valja napomenuti da prvi dobitnik ove nagrade je naš pesnik Matija Bećković. To je druga vredna nagrada koju je ovaj aktiv dobio. Podsetio bih da je aktiv dobio i najprestižniju Vukovu nagradu koju dodeljuje Kulturno-prosvetna zajednica Srbije za izuzetan doprinos razvoju kulture u Republici Srbiji i u srpskom kulturnom prostoru. Zahvalni smo, ali nije loše istaći da je paradoksalno da u 21. veku neko dobija nagradu zato što je branio svoj jezik - kaže Krulanović.
Foto V. K.
- U jeku korone objavili ste novu knjigu poezije "Nijemi govornici"?
- Delimično je akcenat stavljen na aktuelna dešavanja u Crnoj Gori, mada su "Nijemi govornici" više pokušaj da se izdignemo iznad ćutanja i tišine kojoj se najradije prepuštamo, umesto da se suočimo sa onim što nas najviše boli. Nikad nisu čoveku bila punija usta ljubavi, a da više zločina čini kao u ovom našem "emancipovanom društvu". Naš vek je iznedrio da se jedan zločin može nazvati "milosrdnim anđelom". Svet se pogubio u osionosti moćnih. Veliki inkvizitor se opet natkrilio nad čovekom. On hoće da otme našu slobodu, naš lik i podobije Božije. Zaboravili smo da se smejemo, grlimo, volimo. Tražimo od nekog da voli poeziju, a on ne ume ni zagrliti čoveka. "Nijemi govornici" su nasušna potreba da zagrlimo svet, živi i "neživi", i pogled na drugo kao pojavu duha, koje naš duh jača i čini smislenijim i lepšim. Korona je, nažalost, odnela dosta života, ali paradoksalno deluje da nas ona negde vraća sebi, upućuje na nas same, priziva sećanju i znanju da postojimo jedino ako smo svoji, lični, ličnosni, krstonosni. Život se pretvorio u jednu strahovitu apatiju, ravnodušnost. Čovek je prestao biti "slika i prilika Boga" a postao kreatura novog svetskog poretka, korporativni duh, kako ističe cenjeni profesor Slobodan Vladušić, mašina koja je ostala bez srca jer su joj postali bitniji neki drugi šrafovi u glavi.
BOEMI
U Nikšiću još caruju boemi. Rađa ih novo vreme.
- Ne bih da razočaram, prijatno je biti boem i biti u društvu boema, ali ne mogu da ne kažem, postoji žal što mnogi od njih nisu dali više. Plašim se da svoje talente nisu zakopali u zemlju. Ili će biti da su oni boemstvom umnožili svoje talente i svetu dali jedan opuštajući, lakši, poetičniji odnos prema životu.
KOLIKO izolacija može biti inspirativna za pesnike?
- Pandemija kao nepoznanica našeg doba sigurno je otvorila mnoga pitanja. Jedno od tih pitanja je svakako bojazan da čovek možda previše ne eksperimentiše sa ljudskom vrstom, testira njenu izdržljivost, ili ko zna šta već? Rekoh da ona kao i svaka pojava sa sobom nosi i pozitivno, a to je da je ona pomogla Odiseju da se konačno vrati kući, vrati sebi i u toplini svoga srca misli o lepoti života. POEZIJA Radinko Krulanović, Foto Privatna arhiva
- Po čemu je Nikšić poseban, i različit u odnosu na ostatak Crne Gore?
- Nikšić je važan zato što je nepomiren sa sobom. On hoće da bude bolji nego što jeste. On hoće, a da i sam ne zna šta hoće. On me najviše podseća na onog Mironovog bacača diska koji je sav zamišljen i opsednut kako da disk izbaci što dalje. Nikšić ima taj nagon da se odbaci možda i više nego što može, zbog toga je čudesan, interesantan, zavodljiv, a nag da goliji ne može biti. Otvoren za sebe i za druge istovremeno, zatvoren za malo, ćiftinsko, trgovačko. U njemu svi pokušavaju biti veliki i sve priče se nameću kao važne. Pomalo nadrealan odnos prema sebi i drugima čini ga rustičnim u modernom tumačenju datog izraza.
NA DUHU TREBA RADITI
VERUJETE li u dobri duh Nikšićana?
- Verujem u duh, ali na duhu treba raditi. Da se prisetimo Franca Verfela koji će reći: "Svet se grčevito uhvatio za pojmove desno i levo, a pritom je zaboravio da postoji i gore i dole." Rekosmo li da duhu treba sadržaj, da bi se održao. Sve što duhu dajemo, duh vraća stostruko. A duha nikad dosta, naše prepolitičko društvo, mislim na Crnu Goru, išlo je na njegovo uniženje, stoga nam se osilio "duh" varvarstva koji se jedino može zaustaviti onim što će nas uzvisiti a ne uniziti.
NIKŠIĆANI krajnju tačku kolapsa uzimaju dan kada je srušena zgrada pozorišta!
- Mislim da se to može objasniti jednom od najkraćih a najdelotvornijih beseda koju je izgovorio čuveni helenista Miloš Đurić kada se raspravljalo da li da se ukine Narodno pozorište u Kragujevcu 1961. zbog loše finansijske situacije. Prenosim njegove reči: "Kada bi u staroj Atini neko načinio manji delikt, zabranjivali su mu da tri meseca svira u diple. Ako bi pak, napravio veći, branili su mu da posećuje Pozorište šest meseci. Pitam ja, ovaj auditorijum, šta su Kragujevčani skrivili bogovima da ih lišite pozorišta"? Mislim da je odgovor jasan.