UČIM GA DA ŽIVI KAD MENE NE BUDE: Subotičanka Suzana Skenderović 15 godina se bori za bolje uslove života sina koji ima autizam

Zahvaljujući njenoj energiji i upornosti, Stefan je danas učenik drugog razreda Politehničke škole u Subotici i talentovani mladi umetnik, koji oslikava sve što ga okružuje i stvara umetnička dela.

Ne želeći da ga prekidamo u radu, krajičkom oka gledali smo kako pedantno skicira mrtvu prirodu. Onako kako je on vidi i doživljava. Na naše oduševljenje odgovorio je divnim osmehom i nastavio da radi rame uz rame sa ostalim polaznicima škole slikarstva.

Da nešto nije u redu, Suzana je primetila pre no što je Stefan napunio godinu. Tada je uočila problem sa govorom. Iako su joj govorili da je još mali i da ima vremena da se to popravi, majka je osećala da nešto nije u redu. Boravak u stacionaru u Lipovici samo joj je potvrdio dijagnozu.

- Iskreno, nisam ni znala šta je autizam. Sećam se tog boravka u Razvojnom savetovalištu, bili smo totalno izgubljeni u lutanju od ordinacije do ordinacije, dobijali smo neke savete, ali niko u tom dragocenom vremenu nije detetu preporučio defektologa, reedukatora i logopeda da se odmah utvrdi da li ima problem - priča nam Suzana. - Srećom, upoznala sam sjajne žene, moje prijateljice pedagoga, defektologa i logopeda iz Subotice, koje su počele da rade sa Stefanom kada je imao samo dve godine. To je bilo na moje insistiranje i uz njihovu nesebičnu pomoć, jer sistemski to tada, a ni sada nije rešeno. Roditelji dece sa autizmom do pete godine lutaju, iako su baš u tom periodu podrška i rad sa decom najvažniji. Što su stariji, to je teže.

Suzani i njenoj deci u tom periodu mnogo su pomogli njena porodica i prijatelji.

- Dete ne može da boravi u vrtiću, možda tek dva ili tri sata, i zato roditelji ne mogu da rade. Tek od pete godine se prima tuđa nega i pomoć, i roditelj je prinuđen da živi od toga. Da mi nije bilo oca i sestre, ne znam kako bismo preživeli - iskrena je Suzana. - Kada sam počela da radim, Stefana su čuvali tek malo starija sestra i brat. A to nije bilo nimalo lako. Oni ceo život trpe sve što se dešava. Često se dešava da bude agresivan i prema njima i prema meni. Jednom sam, da ne bi udario sestru, podmetnula svoja leđa da udara mene i iskali svoj bes. Danima posle sam išla modra. To je naših 15 minuta dnevno, a takve ili slične situacije su svakodnevne.

Suzana i Stefan žive autizam. Zahvaljujući požrtvovanosti i trudu majke, Stefan je završio OŠ "Ivan Milutinović" uz veliku pomoć učiteljice Ane Korovič. Sada je učenik Politehničke škole, smer tehničar grafičke dorade. Zahvaljujući stipendiji Fondacije "Ana i Vlade Divac", odlazi na časove slikarstva i već se vidi koliko je talentovan.

- Deca su ga lepo prihvatila, na čemu sam im neizmerno zahvalna i sigurna sam da će oni izrasti u dobre ljude i da će imati sluha za osobe sa invaliditetom. Meni je veoma važno da on nauči da radi nešto praktično, da napravi kutiju za vino, papirnu kesu... A možda će moći i da nauči da radi dizajn i da jednog dana može da radi - veruje Suzana. - Najveći zadatak nas majki dece sa autizmom je da ih osamostalimo. Da mogu nešto da rade kad nas ne bude. To je moja misija, da može samostalno da živi kad mene više ne bude. Zato je roditeljima dece sa autizmom potrebna velika sistemska podrška, koju, nažalost, još nemamo.

OSNOVALA UDRUŽENjE

KADA je Stefan imao sedam godina i kada je bilo pitanje kada će i gde ići u školu, Suzana je osnovala Udruženje građana "Autizam Subotica". S vremenom je Udruženje dobilo prostorije, "Kuću iza duge", i sada je to mesto gde se radi ne samo sa osobama sa autizmom nego i sa onima koji imaju druge smetnje u razvoju.