ŠETNJA MOŽE DA POBEDI BOLEST: Vremešni bračni par iz Subotice godinama vodi pešačke ture kroz peščaru i animira čak i mlađe sugrađane

Iako su pošteno zagazili u osmu deceniju, oni već šest godina vode pešačke ture šumama Subotičke peščare i svojim entuzijazmom i ljubavlju prema prirodi i zdravom životu animiraju daleko mlađe Subotičane.

Pridružili smo im se u jednoj "Šetnji zdravlja" šumom na samoj granici sa Mađarskom, dugoj desetak kilometara, i na licu mesta se uverili da su u mnogo boljoj fizičkoj, a bogme i mentalnoj kondiciji od mnogih kojima mogu biti roditelji.

Kolonu sa više od 80 ljudi svih generacija, sigurnim korakom vodi Đorđe, dok Olga, "čistač", na začelju pod budnim okom brine da sve prođe u redu i da svi koji su od Velikog Radanovca krenuli na Tresetište stignu na cilj.

- Mi smo sportska porodica, ceo život smo se bavili odbojkom, tako smo se i upoznali. Prvi put smo otišli sa planinarima na Olimp u Grčkoj i tako smo počeli da pešačimo.

Međutim, dok smo bili mlađi i deca bila mala, nije bilo toliko vremena za planinarenje - priča nam Olga. - Kako su godine odmicale dugačke ture su za nas postale preteške i počeli smo sami da šetamo našom šumom u Subotici. Polako su nam se pridružili i ostali i tako su nastale "Šetnje zdravlja", koje vodimo svake subote već šest godina.

U šetnjama šumom Đorđu i Olgi društvo često prave troje dece i sedmoro unučadi.

- Najpre im je bilo čudno kako smo subotom zauzeti, ali su i oni polako počeli da idu sa nama - dodaje Đorđe, nekadašnji reprezentativac Jugoslavije u odbojci.

- Ove godine nijedne subote nije bilo manje od 50 ljudi. Vreme nam je išlo naruku, a i ljudima je već dosta boravka u zatvorenom, željni su vazduha.

Da bi šetali šumom na samoj međi Srbije i Mađarske potrebna je samo volja i udobna obuća, a ponekad i kišna kabanica.

- Nema lošeg vremena, samo neadekvatne odeće i obuće i zato šetamo bez problema i po kiši i hladnoći. Subota pre podne je uvek rezervisana i završi se do podne, a posle imamo ceo dan da budemo sa porodicom i prijateljima - dalje će Đorđe.

- Žao mi je što mladi nemaju taj duh i ljubav prema boravku u prirodi, ali to je zaista blagodetno. Kada krenu sa nama mnogi se iznenade kakvo sve prirodno bogatstvo imamo a i da ne znamo. Japanci čak imaju i terapiju boravka u šumi, jer je to što udišemo šetajući zaista lekovito.

U to smo se vrlo brzo i sami uverili. Gotovo celom dužinom staze nisu prestajale šale i veseo žamor šetača. Svako šeta svojim tempom, javi se "čistaču" ukoliko želi da napravi pauzu i potom nastavlja ka zacrtanom cilju.

- Svaka završena tura sa sobom nosi veliki osećaj zadovoljstva, jer je to pobeda nad sopstvenom inercijom. I sama šetam uz pomoć štapova, jer mi je dijagnostikovana srednja artroza kolena i ne odustajem - odlučna je Olga.

- Najbolje je ići svojim tempom, ali po šumi smo uvek u grupi. Imali smo situaciju da nam je jedna gospođa skrenula sa staze, a da se nije javila. Ovde se inače ne može izgubiti, bitno je samo da ne se ne krene ka Mađarskoj, a svi putevi vode u grad.

Strogo se pazi da se ne pređe tamo gde ima mnogo zaštićenih biljnih i životinjskih vrsta.

- Markirane staze u subotičkoj šumi su dugačke 34 km od Majkinog salaša na Paliću do državne granice sa Kelebijom. Sve su spojene sa autobuskim linijama. Tako da nema izgovora da se ne obuju patike i ne krene u "Šetnju zdravlja" - poručuju supružnici.