"PUCALA SAM OD MUKE, BILA SAM VAN SEBE": Ispovest Marije Milošević o noći kada je uhapšen njen otac

Marija je govorila o tome kako je doživela napad specijalaca na rezidenciju tokom noći od 30. na 31. mart, odnosno tokom pregovora o odlasku njenog oca u pritvor, u noći 1. aprila.

- To su bile dve različite noći. Prva noć je bila ona sa momcima sa čarapama na glavi, kada su pucali i porazbijali stakla... Došla sam popodne, dok je još bio dan, ništa se još nije dešavalo, još nisu došla ambulantna kola, ništa nisam slutila, sve je počelo tek tokom noći. Prva vest da je tata uhapšen stigla nam je uveče. Rekli su nam da je to neko negde objavio. Tako smo svi koji smo se zatekli u kući tu i ostali. Ja sam došla još popodne, u trenerci, mislila sam na sat vremena, a ostala tri dana, u toj istoj trenerci - ispričala je Marija sredinom maja te 2001. godine.

Tada niti ona niti njena porodica nisu ozbiljno shvatili najave da će Slobodan Milošević biti uhapšen do 31. marta.

- Ja novine nisam pratila; znam da se pominjalo mnogo datuma – i 10. mart, pa 31. mart i silni neki datumi... Jedino što sam sa sigurnošću znala jeste da je tata ucenjen na pet miliona dolara, da ga otmu. Zato, kad smo videli one ljude kako preskaču kapiju sa čarapama na glavi, ja sam bila ubeđena – i to smo mnogi, još uvek – da su to bili otmičari koji su hteli da ga kidnapuju te noći i odvedu u Hag. Zašto bi se inače tako maskirali, ako su hteli da ga odvedu samo u zatvor i kod istražnog sudije?.

Marija je rekla da je njen otac prethodno dobio samo jedan poziv za sud koji se tiče parnice – tužbe u vezi sa otkupom kuće u Užičkoj 32.

- Nikada nije dobio poziv u krivičnom predmetu radi saslušanja od bilo kog istražnog sudije. I onda su ti ljudi odjednom došli pred kapiju, počeli da pucaju. To definitivno nisu bila službena lica. Ja sam u tom momentu izašla ispred kuće, da vidim šta se dešava. Sva rasveta u dvorištu bila je isključena tako da je bio mrkli mrak, a dvorište je ogromno – prava šuma. Mrak je bio i u okruglom, velikom ulaznom holu. Izašla sam kroz taj hol napolje, da vidim šta se događa. Ispred kuće je bio parkiran beli džip – kažem da mi ga je sam Bog poslao, inače sada ne bih bila živa. Stala sam da pogledam da li se išta vidi. Naravno da se ništa nije videlo, pošto je donja ulazna kapija daleko, nizbrdo, u dnu dvorišnih stepeništa. Samo što sam izašla, profijuče mi metak iznad glave i razbije staklo. Nisam ni videla koje, samo sam čula tresak. Bio je mrkli mrak i nije bilo nijednog čoveka izuzev mene ispred ulaza. Čučala sam iza tog belog džipa dok nije prestalo da prašti i slušala kako krcka staklo i lomi se. I kako pada bomba. Kad je stalo, otrčala sam u sobu gde su sedeli svi koji su se zatekli u kući. Krenu da me teše, kao ta bomba nije prava, već šok-bomba. Kao da od toga treba da mi bude lakše – ne znam ni da postoje šok-bombe i prave, za mene je bomba bomba. Kad kažu bomba – ja zamišljam one iz crtanog filma s kockicama...- prisećala se Miloševićeva ćerka te dramatične noći uoči hapšenja bivšeg predsednika Srbije i SRJ.

Kaže da je njen otac tada brinuo i pitao "Gde je Marija?", a da je u dvorištu rezidencije odakle su dopirali pucnji bio potpuni mrak.

"Iz tog mraka su ljudi koje nismo mogli da vidimo pucali na nas. Htela sam da se popnem na terasu, da vidim, ali mi tata i mama nisu dali. Posle, kad sam preživela prvo pucanje, više mi nije padalo na pamet da idem na terasu, na drugi sprat.Iz rezidencije niko nije ispalio ni metak, niti je bilo ko to pokušao! Ne znam je li ikog bilo u dvorištu, u mraku nikoga nisam mogla da vidim, ali u rezidenciji je sedeo Ilija, šef Patriotskog saveza Jugoslavije, tada sam ga prvi put videla, čovek u vunenim čarapama, bio je u narodnim stražama ispred kuće, ušao je da popije čaj, bili su tu još naravno mama i tata i nekoliko njihovih prijatelja. Niko od nas nije pucao. I gde da pucamo? Sami po sobi? I iz čega? Jeste u ulaznom holu bilo policije, ali ne znam jesu li izlazili u šumu... U samoj rezidenciji nije bilo nikakve paljbe, izuzev što su na nas pucali i porazbijali nam stakla - ispričala je Marija.

U međuvremenu njen otac se pojavio na kapiji i time demantovao vest da je odveden u Palatu pravde. Njegova glava je na SiEnEn-u čak zaokružena, a snimak zaustavljen, kako bi se jasno video u masi pristalica iz narodne straže. 

Marija je rekla da niko nije ni pokušao da mu uruči bilo kakav papir ili dođe do njih. Ona je u jednom trenutku otišla sa ocem do kapije:

- Plašila sam se da će ga tada kidnapovati i zato sam ga držala čvrsto za ruku. Bila sam protiv toga da izađe do kapije, međutim svi ostali koji su bili u kući smatrali su da je to gest koji treba da uradi.

Prva noć pod opsadom

Marija je ispričala da je prva noć bila strašna, a da je voda nestala drugog dana, poslepodne.

- Tada mi je bilo sasvim svejedno što nema vode. Pa kome treba voda kad ćemo da poginemo? Problem sa vodom mi je bio sporedan; vodu trebate kada je sve normalno - kazala je Marija koja se posle sa majkom povukla u sobu.

- Pregovori, kada su počeli, vođeni su u kancelariji i ja u njima nisam učestvovala. U kući je bilo mnogo sveta koji je tu zanoćio. Sedeli su, budni, razgovarali, mnogi ni za to više nisu imali snage. Druge noći ja više nisam imala snage ni volje nizašta. Otišla sam na drugi sprat, gde su tatine i mamine odaje, i čekala da vidim kako idu pregovori i šta će biti. Sedela sam uglavnom sama ili sa mamom gore, ništa nisam jela dva dana i dve noći, nisam mogla ni da zaspim... Zato sam popila neke mamine tablete za smirenje, ali ništa mi nisu pomogle, uopšte nisu delovale.

Šta se dešavalo sa njenim bratom Markom?

Marko je, prema Marijinim rečima, zvao nekoliko puta, razgovarao sa ocem.

- Tata mu je kazao da će ići, sam. Bila sam protiv toga. Nisam verovala da će se sve završiti kod istražnog sudije, mislila sam da će ga oteti, odvesti ili ubiti. Plašila sam se za tatin život.

Miloševićeva ćerka otkrila je potom i u kom trenutku je njen otac prelomio, odlučio da ide:

- Mislim da je to bilo ujutro, druge noći. Nisam imala sat. Došao je gore kod mene, izašli su iz lifta tata i mama.Rekao je da ide, da je došao da se pozdravimo. Naljutila sam se i nisam htela da razgovaram ni sa ocem, ni sa majkom. Zabolelo me je – da se pozdravim s njim jer on ide u zatvor. Mama je tražila da joj pomognem da ga spakuje za zatvor. Nisam htela da joj pomognem - ispričala je Marija i otkrila zašto je pucala kada je Milošević odlazio:

- Pucala sam od muke, jednostavno pukla bi mi glava, da je bomba. Bila sam van sebe. Dve noći sam vukla pištolje po džepovima od jakne, da se branim ako bude neka frka, a onda na kraju on sam seda u kola i ode. Kola odlaze, ja ih gledam kako odlaze i mislim – ovo je smak sveta, sto posto, ovo je sigurno smak sveta a ja to ne znam. Pre toga sam popila pola kutije onih tableta, zajedno sa nekim konjakom i koka-kolom koju sam našla u kuhinji - objasnila je Marija koja je tada navela i da nije pucala na oca niti Čedu Jovanovića.

- Ne, blindirana kola su već otišla. Pucala sam u vazduh. Pet hitaca, ceo moj revolver. Gde da pucam u tatu, zbog njega sam se i sekirala a sigurno nisam htela ni da pogine neko od gostiju. Ljudi obično pucaju od sreće, na svadbi, za novu godinu, a ja sam pucala od nesreće. Nisam od onih koji pucaju za novu godinu. Naprotiv, tada obično zalegnem nekud, da me ne ubije zalutali metak. U pet do dvanaest, naročito za srpsku novu godinu, legnem na pod, sklonim se, a u dvanaest i pet promolim nos. Sećate se koliko je nesrećnih slučajeva bilo na Novom Beogradu od zalutalih metaka, kada prilikom proslava pucaju sa terasa, a tamo ima mnogo ljudi napolju, okolo su prozori, zgrade... Neki šenluče onako mrtvi pijani i onda pucaju. Ja nisam taj tip. Jedino čega se sećam jeste da sam bila ljuta. 'To je strašno, sam si se uhapsio', rekla sam tati. Bila sam besna na njega, na sve koji su bili uz njega. I na sebe. Što je najstrašnije, pola toga se uopšte ne sećam. Deset dana kasnije sedi mama sa advokatom Tomom Filom, ja im prilazim, rukujem se, predstavim, a Toma Fila kaže da smo se upoznali. Pitam – kada, a on kaže da smo one noći razgovarali petnaest minuta. Ja se toga ne sećam. Kao da imam rupu u pamćenju. Sećam se prvog dana i prve noći, sve do pred zoru druge noći - isrpičala je Marija u intervjuu 2001. godine.

(Mondo.rs)