ISTORIJSKI DODATAK - SRBI SU PONOVO PRONAŠLI SVOJU DUŠU: Uticaj Velike Britanije, Amerike i SSSR na martovske događaje 1941. godine

Nekoliko desetina knjiga objavljenih na ovu temu, što u zemlji što u dijaspori, izuzetno su protivrečne. Jednu grupu autora činili su pučisti i njihovi simpatizeri, koji su branili svoju ulogu i relativizovali posledice. Podršku im je zdušno pružala komunistička vlast neke je, kao generala Simovića, nagradila penzijom i bezbednim povratkom u Jugoslaviju.

Drugu su činili članovi oborene vlade, koji su iako malobrojniji uporno pokušavali da dokažu ispravnost svojih kapitalnih odluka. U trećoj grupi bili su zvanični jugoslovenski istoričari i publicisti koji su glorifikovali ulogu Komunističke partije Jugoslavije u dešavanjima oko 27. marta. Razlikuju se i u ocenama da li je to bio državni udar, puč, građanska revolucija ili čak teroristički akt.

Analiza ovog prevrata pokazuje da je reč o najmilitantnijoj formi državnog udara, dakle, o puču. Izveli su ga pripadnici nacionalnih oružanih snaga u tajnosti, uz masovnu podršku naroda, Crkve, patriotskih organizacija i većine političkih građanskih stranaka. Svoj doprinos davale su i spoljne snage koje su u ovom regionu imale svoje vojne i političke interese.

"SRBI su ponovo pronašli svoju dušu" - uzviknuo je ser Vinston Čerčil, 27.marta negde oko podneva, kada mu je poslanik Kempbel javio da je puč definitivno uspeo. To ushićenje Srbima neće dugo trajati. Već krajem te iste godine Siton Votson, britanski profesor univerziteta reći će nešto drugo: "Mi smo smo ulazak Jugoslavije u rat platili pola miliona funti, pa ne dugujemo Srbima ništa".

Nešto docnije oglasiće se i Vilijem Donovan, američki general, obaveštajac, otac Centralne obaveštajne agencije (CIA), čovek koji će se januara 1941. godine naći u Beogradu i upoznati ključne pučiste: "Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941. godine jer smo mi tu revoluciju kupili".

A tri dana pre puča, u Beograd je stigao šifrovani telegram ambasadora u Kairu Lampsona Forin ofisu br. 709 od 24. marta 1941. godine, upućen Beogradu, br. 137, ponovljen Forin ofisu br. 709, Atini br. 189 i Ankari br. 142: "Stav kneza namesnika pokazuje takvo beznadno osećanje nerealnosti da se od njega ništa ne može očekivati. (...) Imate puno ovlašćenje za bilo koju meru koju smatrate da je ispravno da preduzmete da biste pomogli promenu vlade ili režima, čak i putem državnog udara." Šifrovani telegram poslanika iz Beograda Kempbela u London, 26. marta, govori o povezanosti diplomata i pučista: "Na moj zahtev, jutros mi je upriličen razgovor sa generalom Simovićem (komandantom Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva). Kako je ovaj oficir na čelu organizacije koja namerava da izvede državni udar... oni žele da odbace Pakt i sadašnju vladu. Oni znaju da ovo skoro izvesno znači rat i da više vole tu mogućnost nego nastavak sadašnjom linijom..." Motiv Britanaca da režiraju ove događaje najbolje ilustruje Čerčilov savremenik, vojni istoričar Lidl Hart koji je napisao: "Čerčil je postao veliki samo zato što je umeo da za život jednog Engleza žrtvuje čitave narode", što je, inače, crvena nit britanske spoljne politike".

U MARTU 1941. Jugosslavija je bila opkoljena. Nemačke trupe bile su u Rumuniji i Bugarskoj, a već su bile na putu da uđu u Grčku. Francuska je bila pala. Nije bilo nikakvog razloga da se misli na na kakvu pomoć od strane Sovjetskog Saveza. Što se tiče Engleza, oni su mogli da ponude samo savete i borbeni duh; njihova obećanja pomoći negde u dalekoj budućnosti samo su ubeđivala kneza Pavla da bi napuštanje neutralnosti dovelo do uništenja ne samo države, već celokupnog srpskog naroda.

Dugogogodišnja kneževa upozorenja i Britancima i Amerikancima na ekonomsku ekspanziju Nemačke prema Jugoslaviji, apeli za dodelu kredita za kupovinu naoružanja ostajali su bez odjeka. London će krajem tridesetih godina, "iz poštovanja prema knezu Pavlu i kao znak dobre volje", naručiti osamdeset komada ćuraka više (i brojkom 80, da ne bi bilo zabune). U to vreme Nemci od Jugoslavije kupuju žito i suve šljive po duplo većoj ceni nego što je bila na svetskom tržištu. Postaju glavni kupci ruda iz bosanskih rudnika. Po povlašćenim cenama prodaju svoju robu Jugoslaviji. Zapadni saveznici sve to mirno posmatraju, kao što ne reaguju na Hitlerovo širenje po Evropi, sve do napada na Francusku 1940. godine.

Pored ekonomskog raste i politički Hitlerov pritisak. Berlin poručuje: stroga neutralnost nije održiva. Novoformirana Tajna obaveštajna služba Vojske Kraljevine Jugoslavije dolazi do fotokopije dokumenta o planu napada i rasparčavanja Jugoslavije upravo onako kako će i biti raskomadana posle Aprilskog rata.

KNEZ Pavle je pomno pratio situaciju i procenjivao poziciju. Iz Berlina i Londona su upućivane poruke za susrete, sporazumevanje i saradnju. Sa kneginjom Olgom otišao je za Nemačku, u Berlin. Prva sila sveta priredila je kneževskom paru veličanstven doček. I veličanstvenu vojnu paradu. Hitler je hteo da fascinira i istovremeno da uplaši čoveka koji je vukao glavne konce u južnom komšiluku.

Manevarski prostor za dosledno držanje principa neutralnosti bivao je sve manji. Pavle je pokušao da podnose ostavku, u dvoru je nastao haos, savetnici ga ubeđuju da odustane "nije vreme za ostavke nego za teške odluke". Shvata da nema kome da ostavi državu. Iz Moskve stižu neprogrešive informacije našeg ambasadora Milana Gavrilovića: napad Nemačke na sovjetsku Rusiju, najkasnije u junu. Dakle, treba još malo odugovlačiti i Jugoslavija će biti sačuvana.

Beograd taktizira, ali bliži se trenutak u kojem će konačno morati da bira. Ulaskom vojske Rajha u Rumuniju, kasnije i u Bugarsku svima postaje jasno da će se Nemci i Italijani uskoro spojiti u Grčkoj. Konačno iz Berlina stiže zahtev: Ili s Nemačkom ili protiv nje. Sile Osovine su zatvarale krug oko Jugoslavije. Zapadni saveznici su već otvoreno tražili otvaranje fronta na Balkanu. Ambasador Kempbel je tu Čerčilovu poruku preneo knezu neposredno posle Božića 1941. godine. Pomoć u oružju nije spominjao. Nudio je eventualno jedan korpus britanske vojske. Ali je zato bio izdašan u sugestijama. Predlagao je da se Slovenija i Hrvatska prepuste silama Osovine. To je, po svemu sudeći, bila sinhronizovana ideja Londona i Vašingtona. I Ruzvelt je ubeđivao jugoslovenskog ambasadora Konstantina Fotića da je bolje za Srbiju da se reši trvenja s Hrvatima i postane jedinstvena država podelom Jugoslavije.

ŠEF TAJNE službe Vojske KJ, potpukovnik Uglješa Popović, ostavio je belešku o dolasku u Beograd Ruzveltovog izaslanika pukovnika Donovana, koji će među prvima uzviknuti "27. mart je plaćen". "Tih dana, konkretno 21. januara 1941. godine, stigao je u Beograd G. P. Donovan kao lični izaslanik Ruzveltov. Imao je zadatak da obiđe mediteranske i balkanske zemlje u cilju provere i procene kakva je mogućnost svake zemlje posebno u pogledu otpora eventualnoj agresiji od strane Nemaca, kao i kakva im je pomoć potrebna za ostvarenje određenih ciljeva. Prilikom dolaska u Beograd Donovan je posetio sve vrhunske rukovodioce građanskog i vojnog reda, izvestan broj vojnih škola, komandu vazduhoplovstva i mornarice. Pored toga, organizovan je na njegovu inicijativu i sastanak sa predstavnicima savezničkih tajni službi iz oblasti vojske.

"Nesumnjivo, sve je bilo izvanredno ohrabrenje, rekao bih za romantičare, ali sa gledišta tajne službe bilo je kasno za svaku neposrednu pomoć da bi se izbegla katastrofa jugoslovenske vojske. Jugoslavija je već bila stavljena na električnu stolicu i kao deseta žrtva Hitlerove agresije očekivala je izvršenje smrtne kazne, pa bilo pognute ili uzdignute glave i prkosno, kazna će biti izvršena." Donovan je bio vrlo nezadovoljan razgovorima s knezom Pavlom i predsednikom vlade Cvetkovićem, sreo se s generalom Simovićem i povezao ga sa svojim čovekom u Beogradu advokatom Đorđem Radininom, inače američkim državljaninom.

U Beogradu Donovan ništa nije prepuštao slučaju. Stupa u kontakt i s predstavnicima Komunističke partije. Vilijem Stivenson u knjizi A Man called Intrepid ("Neustrašiv čovek"), koja je objavljena 1976, opisao je susret Ruzveltovog ličnog izaslanika s Josipom Brozom. Tema razgovora bila je onemogućavanje pristupanja Jugoslavije nacističkom Trojnom paktu. Josip Broz je tada imao falsifikovani pasoš na ime Spiridona Mekasa, kanadskog državljanina grčkog porekla.

NAKON brze kapitulacije Francuske juna 1940. u ratu protiv Trećeg rajha ostala je još samo Velika Britanija. Tadašnje procene su govorile da su njihove šanse da izađu kao pobednici minimalne. Stoga nije ni čudo što su britanski političari i diplomate svim sredstvima trudili da u ovaj sukob uvuku neku od neutralnih zemalja u rat na svojoj strani bez obzira koju bi cenu cenu ta država morala da plati.

Naravno, u ovom svom naumu predstavnici Gordog Albiona nisu isključivali i vojne udare. Vođa Rajha pozvao je Dragišu Cvetkovića i Aleksandra Cincar-Markovića u Salcburg, 14. februara. Posle manje analize situacije u Evropi, zahtevao je da Jugoslavija odmah uđe u Trojni pakt. Predstavnici Vlade nisu prihvatili, jer je to zahtevalo političku i vojnu saradnju. Ali, Hitler odjednom sve zbunjuje. Ne traži vojnu saradnju. Ne traži prolaz za trupe, ne traži ništa zbog čega bi Jugoslavija ugrozila neutralni status. Sile Osovine garantuju teritorijalni i politički integritet i neće učiniti ništa što bi ugrozilo Jugoslaviju i njen nacionalni ponos. Do konačnog raspleta situacije "oči u oči" dolazi 1. marta 1941. kada je knez Pavle bio prinuđen da lično poseti firera u njegovom omiljenom letovalištu Berhtesgardenu.

Tom prilikom u krajnje neugodnom razgovoru za kneza bilo mu je rečeno da će, nakon izbacivanja britanskih snaga iz Grčke, Nemačka na leto napasti SSSR i uništiti boljševizam. Dvadeset pet dana kasnije, 25. marta 1941. Ribentrop i Cvetković u hotelu "Belvedere" u Beču potpisuju dokument o pristupu Kraljevine Trojnom paktu. Četrdeset i osam sati docnije na beogradskim ulicama osvanula je parola: "Bolje grob nego rob".

DANAS postoji dovoljno nepobitnih dokaza i autentičnih dokumenata da su britanske tajne službe u Beogradu bile angažovane na pripremi i izvođenju puča. U leto 1940. godine iz Bukurešta u Beograd stiže Tomas Masterson, iskusni stručnjak za "nedžentlmensko ratovanje". Iz Beograda podgrevana je antinemačka i prevratnička atmosfera, i širilo se dobro raspoloženje prema Britaniji i njenim saveznicima. Agenti "sekcije D" isplaćivali su saradnike po Beogradu. Od novina do političkih stranaka.

Zemljoradnička stranka dobijala je 5.000 funti mesečno, neke dnevne novine, poput "Pravde" imale su 150.000 dinara mesečno, a neke druge uzimale su apanažu u naturi, odnosno u olovu bez koga je bio nezamisliv štamparski slog. Na listi su bili i Samostalna demokratska stranka Svetozara Pribićevića, Udruženje starih ratnika, Seljačka stranka Dragoljuba Jovanovića, Srpski kulturni klub Slobodana Jovanovića i Dragiše Vasića.

Dvadeset sedmi je mart 1941. godine. Iz britanske ambasade u Beogradu šalje se telegram za London koji potpisuje Čerčilov specijalni obaveštajac Džordž Tejlor: "A. Puč izvršen pod nespornim vođstvom Simovića i njegovog pomagača Mirkovića i izvesnog broja oficira...E. Masterson je izvanredno obavio posao i zaslužuje najveću moguću pohvalu..."

PORED Britanaca, danas je jasno da je i Staljin imao svoje prste u martovskim događajima i obaranju kneza Pavla i uvlačenju Jugoslavije u ratne strahote. Iako je sovjetska diplomatija, kao nemački saveznik, formalno zauzimala negativan stav o puču, naknadno otvoreni dokumenti otkrivaju da učešće SSSR u pripremi prevrata 27. marta 1941. bio prvi istorijski korak u kasnijem savezu zapadnih sila i SSSR. I tu zapravo leži koren njihovog savezništva sa zapadnim zemljama u pobedi nad nacizmom 1945. godine.

Profesor Boris Starkov iz Sankt Peterburga otkrio je da je Staljin još krajem 1940. godine imao informaciju da grupa oficira u Beogradu sprema državni prevrat, i da će oni na čelo zemlje dovesti ljude koji su prosovjetski orijentisani. On je odmah aktivirao Odeljenje za međunarodne veze Kominterne, koje se bavilo obaveštajnim radom, i tražio da se pojača pratnja jugoslovenskih političara i oficira. Šefu NKVD Beriji naređuju da pošalje za Beograd specijalno obučene oficire, obaveštajce.

Samo u sovjetskom poslanstvu bilo je uposleno preko stotinu ljudi. Na čelu te grupe bio je pukovnik Zubov, koga je Staljin poslao u glavni grad Jugoslavije kao svog ličnog izaslanika. Zubov je od Staljina dobio ogromnu količinu novca kojom je trebalo da dodatno "ubedi" zaverenike da je njihova ideja o prevratu ispravna i da imaju čime da finansiraju državni udar. Odmah po dolasku u Beograd, sovjetski pukovnik se obratio svom kolegi, takođe obaveštajcu i pukovniku - Dragoljubu Draži Mihailoviću, inače saradniku sovjetske vojne obaveštajne službe od 1937. godine, i od njega, kao pouzdanog čoveka, zatražio dodatne informacije o predstojećem vojnom puču. Međutim, Draža Mihailović mu je dao dosta obeshrabrujuće podatke.

On mu je rekao da je upoznat s tom idejom, ali da je reč o grupi oficira avanturista koji su željni slave i novca i da oni ne raspolažu stvarnom snagom da urade nešto ozbiljnije i da se ne nalaze na pravim komandnim mestima s kojih je moguće da se izvede državni udar. Posle susreta s Dražom, Zubov odlučuje da se vrati za Moskvu, uprkos izričitoj Staljinovoj naredbi da stupi u lični kontakt s prevratnicima i da im preda novac. Po dolasku u Kremlj, Zubov se našao u prilici da lično oseti svu Staljinovu nepredvidljivost. Odmah je uhapšen i osuđen.

PROTIVVREDNOST ZA ULOŽENI NOVAC

DAN posle izvedenog puča idejnom tvorcu "jugosloveskog spasavanja duše" Vinstonu Čerčilu javio se i šef operacija SOE u Jugoslaviji Hju Dalton:" Od kako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga. Uspeli smo da obrazujemo i rezervni fond od šesnaest miliona dinara koji bi se koristio u slučaju da uputnice iz Londona ne mogu da budu dostavljene. Mislim da smo dobili dobru protivvrednost za uloženi novac! Puč je bio uspešan. Nadajmo se da će i krajnji udarac biti isti."