RATNIK U UNIFORMI I POZORIŠNOM KOSTIMU: Marko Vuković (96), jedini živi oslobodilac Kikinde u Drugom svetskom ratu

To je Marko Vuković (96), Kikinđanin dalmatinskog porekla. Korača ka stotoj i nepogrešivo recituje čuvene poeme.

- Bio sam član čuvene devete čete, zajedno sa šest Vojvodića iz Ruskog Sela, među kojima je bio i Nikola Vojvodić, kasnije narodni heroj. U Kikindu smo ušli sa ruskim pukom. Dan pre oslobođenja, čitav dan i noć su se vodile borbe oko grada, a 6. oktobra 1944. došli smo pred zgradu opštine. Na zemlji je bila nemačka zastava. Dočekali smo slobodu. Ruski komandant nam se zahvalio i rekao: "Drugovi, nama više niste potrebni, pridružite se svojim partizanima. Njima ste mnogo potrebniji" - živo se seća Marko Vuković.

Tek je bio zakoračio u 18. godinu. Ali za potomka slavnih ratnika odbrana zemlje bila je prioritet. I čast. Zato se dobrovoljno prijavio i otišao na Sremski front, gde je ranjen u nogu. Slobodu je osvojio ne samo puškom već i bežeći iz logora u Bečkereku, današnjem Zrenjaninu. Kada su čuli da su Rusi stigli u Banat, logoraši su probili zatvorske ograde, a on je došao u svoje Rusko Selo. Brat Petar bio je sekretar partije i član Pokrajinskog komiteta. Streljan u Debeljači, a imao je samo 22 godine. Petrovu sliku s ljubavlju čuva i na zidu još drži njegovu spomenicu.

- U Banat smo se doselili iz Cetine u Dalmaciji, kada sam bio beba od šest meseci. Kao dobrovoljac iz Prvog svetskog rata, otac je dobio zemlju u Ruskom Selu, kod Kikinde. U kući nas je bilo desetoro. Kada sam završio osnovnu školu, postao sam stolarski šegrt u poznatoj radionici seoskog majstora Janoša Kovača, koji je došao iz Subotice. Učio sam zanat, a onda je došao prokleti rat. Naša porodica bila je ugledna. Kad se digao ustanak, na Simićevom salašu se formirao Kikindski partizanski odred, mi u Ruskom Selu smo bili rezervni položaj. Postao sam kurir i prenosio pisane poruke, sa savetom da progutam papir ako me neko uhvati - priča Makica, kako su ga tada zvali.

Posle rata odlazi na školovanje u Beograd, a onda 14 godina službuje u Bijeljini, u gardi u Sarajevu nekoliko meseci, a potom desetak godina u Tuzli. Fizički spreman i okretan, svaki zadatak je lako i odgovorno ispunjavao, čak i onda kada je snabdevao devet divizija. Vesela priroda, rečitost i druželjubivost, odveli su ga na pozorišnu scenu. Pre toga stasiti crnomanjasti mladić u uniformi lako je zaveo Čačanku Leposavu, udarnicu sa pruge Šamac-Sarajevo.

- U Bijeljini sam bio član Amaterskog pozorišta "Scena". Pozorište je osnovao Rodoljub Čolaković. Prva moja predstava bila je "Ribarske svađe" Karla Goldonija - nepogrešivo se seća čika Marko.

U Nušićevoj "Autobiografiji" igrao je čak četiri uloge. U izveštaju sarajevskog "Oslobođenja" iz 1961. godine sa trećeg Festivala amaterskih pozorišta BiH, piše da se među amaterima iz Bijeljine posebno istakao Marko Vuković.

- Još u bolnici, kada sam se lečio od ratnog ranjavanja, počeo sam da recitujem poeziju. Voleo sam da čitam i negujem lep govor. To me odvelo u glumu - priča čika Marko, koji je i u vojsci i u pozorštu dobijao priznanja. Najviše je Orden za vojne zasluge sa srebrnim mačevima, a kao glumac nagrađen je za najbolju mušku ulogu na četvrtom Festivalu amaterskih pozorišta BiH. Nakon penzionisanja vratio se u Kikindu. Ali nije mirovao, bio je aktivan u Civilnoj zaštiti i udruženju vojnih penzionera.

PRIJATELjI

- UVEK sam voleo društvo, muziku, pesmu i zabavu. Gde je veselo - tu sam i ja. I uvek sam imao dobre prijatelje. Sada mi mnogo znače moji vojni penzioneri Islam Duranović, Vojo Gatarić i njegova braća. Bata Duranović je poseban i pažljiv - odaje Marko Vuković, aktivna starina uprkos godinama i sedam operacija.

RECITUJE ĆOPIĆA

BISTRINA i vitalnost nisu napustile čika Marka Vukovića, iako je "debelo" zašao u desetu deceniju života. I sada nepogrešivo, sugestivno i ubedljivo recituje Ćopićevu pesmu "Na petrovačkoj cesti". Vozi električni bicikl, ne boji se strmih stepenica do drugog sprata porodične kuće i skoro svakog popodneva ide u šetnju.

- Važna je umerenost. I podrška. Mene je moja Leposava podržavala i poštovala - priznaje.