TE SREDE, 24. MARTA 1999. VREME JE BILO PRAVO PROLEĆNO: Đorđe Đurić prisetio se teškog prvog dana bombardovanja

Te srede, 24. marta 1999. vreme je bilo pravo prolećno. Sunčan dan, temperatura 20°C, ali miris procvetalog voća ostajalo je u senci mirisa na rat. Brojali smo sate. Zbog neposredne ratne opasnosti, iz škole su nas pustili ranije, nesvesni da se nećemo okupiti narednih šest meseci.

Tog popodneva nismo se mnogo udaljavali od zgrada. Sa zalaskom sunca, uvukao se strah u kosti, navodi Đurić.

- Na stolu dokumenti da posedujemo stan spremni da ta dokumenta, uz već vruću gibanicu i po jedno ćebe ponesemo u ledeno sklonište. Iako je tokom dana bilo preko 20°C, temperature tih noći bile su ispod 0°C, a i toplana je prestala sa radom. Brzo, već u 20:03 h pala je i prva bomba. Udar je bio toliko jak, da se celo naselje od 20 zgrada zatreslo kao da je tomahavk pao bas na nas. Nastaje panika, kolona ljudi izlazi iz svojih zgrada i ulazi u skloništa. Na tri zgrade išlo je po jedno sklonište - piše Đurić.

Strah je bio toliko jak da smo zanemeli, kako zbog brata koji je šest dana ranije otišao u vojsku, tako zbog babe koja je sama na selu.

Lagano smo se spustili u skloništa. Lift nismo smeli da koristimo, jer je struja često nestajala. U skloništu male bebe, trudnice, deca, stari. Oni hrabriji ispred zgrada gledaju u zvezdano nebo prošareno tomahavk krstarećim raketama. Sa izlaskom sunca sirena je objavila znak za prestanak opasnosti.

Popeli smo se u svoje stanove i taman što smo oči zaklopili, zvuk zlokobne sirene nas je ponovo oterao u skloništa i tako danima... Život u gradu postao je nepodnošljiv, spakovali smo se i pobegli kod babe na selo, misleći da smo bar tamo bezbedni. Selo se 11 puta našlo na udaru razornih bombi. Preživeli smo. Mnogi za tih 78 dana nisu. Mnogi su ostali bez svojih najmilijih, bez svojih domova...