KOLJE ME, MAJKO, SEKIRA... Heroj sa Košara Mija Đidić (43) iz sela Milentija kod Brusa ima posttraumatski sindrom i živi u siromaštvu

Mija mora da ponovi skoro svaku drugu rečenicu ili reč. Mora da u toku dana siđe do podruma bar osam puta i proveri da li je sve na svom mestu. Izbroji sitniš u džepu po tri puta, kada ima uopšte šta da broji. Noću, kada konačno sklopi oči, iz teškog sna budi ga slika sekire.

- Kolje me, majka, kolje me... tako priča moj sin - svedoči, za "Novosti", Vidosava Đidić, majka zaboravljenog junaka sa Košara, koji godinama boluje od posttraumatskog sindroma i životari sa 12.000 dinara socijalnih davanja.

Nastavlja svoju gorku priču:

- I pre nego zaspi, bude muka velika. Ustane, pa ode nešto da traži. Dok ne nađe to što je naumio nema njemu ni kreveta ni sna. Došli mu skoro prijatelji iz vojske da vide kako je, da pomognu. A on mi viče "da begamo majka u Jelakce". U tom selu mi živi brat, pa Mija hoće da nađemo sklonište. Nije te dobre ljude ni poznao. Ko zna šta mu je u glavi. Niko to ne zna.

Pod skromnim krovom koji prokišnjava žive sami, Vidosava i njen Mija. Ima zima kada je njihova kućica zavejana na kraju sela, pored blatnjavog puta. Ima zima kada nemaju za drva. Ove su gorela retko. Tek toliko da se skuva supa. To samo jede nekadašnji pripadnik herojske 125. motorizovane brigade, koji se, kako svedoče njegovi saborci, bar šest meseci borio u kosmetskim rovovima, spasavajući ljude iz zasede, oslobađajući sela.

- A sećam se kada je polagao zakletvu, pre nego ode za Peć, lep mi je bio sin ko lutka, pa kaže tamo neki komandant, "ostavićemo ga desetar da nam bude", a ja se mislim "ako, ako, daće Bog" - govori kroz suze Vidosava, dok miluje svog sina od 43 godine koji više ništa ne može da razume.

Veli da mu je već bilo loše na odsustvu. Trebalo je tada da se leči, ali nije.

- Vratio se dole. U međuvremenu umre mi muž, Mija ostane bez oca. Po konačnom povratku iz vojske sve je bilo loše. Po mrazu, bez para, pozajmljujem za kartu da budem pored sina na psihijatriji. Lečio se u Beogradu, Kruševcu. Bdim tako pored njega kada se može. Onda se sklonim u selo, da odmorim dušu. A ne može majka bez sina, pa se vratim.

Dugo je Mija bio i bez zdravstvene knjižice. Tri puta je Vidosava izlazila sa njegovom dokumentacijom "pred komisiju". Konačno su ga proglasili radno nesposobnim.

- Ja ga brijem, kupam, hranim, vodim sa sobom, on tako ide, ne zna kud smo pošli, što smo došli, al’ ide, šta će. Pitam ga neki put, da l’ si bio noću na straži. Nekad kaže - da je bio, a nekad kaže što se nisam oženio. Sine mu ta misao. Onda i ja zaplačem. E sine, što...

Đidići su teško živeli i ranije, ali je Vidosava nadničila, gledala kuću. Onda je obolela, operisali su je dva puta. Teško ne može da podiže.

- Kad ću u Kragujevac, na komisiju. Na komisiju da idem, na komisiju da idem - pita nas Mija.

Isti čovek je u vojničkoj uniformi brižno i odvažno pisao Vidosavi Đidić da je uteši i ohrabri posle smrti glave kuće.

- Majko, nemoj da se sekiraš, tata je bio bolestan, šta da radimo, neka ide po redu. Napiši mi jedno pismo - tvoj sin Mija, adresa Vojna pošta 8365/19, 38.306 Beli Drim, Peć, Kosovo.

STIŽE POMOĆ SA SVIH STRANA

U AKCIJU pomoći porodici Đidić uključili su se Udruženje "Na braniku otadžbine", humanitarna inicijativa "Mi pomažemo, priključi se i ti", Udruženje boraca Brus, kao i opština Brus. Valentina Milosavljević, predsednica opštine, predočava za "Novosti" da su preuzeli kompletnu Mijinu medicinsku dokumentaciju kako bi ostvario status ratnog invalida, po novom zakonu o boračkom pravu, što je, kako navodi, sada daleko lakše nego po prethodnoj regulativi. Kako nam je preneo Boban Ostojić, vodnik prve klase u penziji, ranjenik s Košara, pokreće se i zajednička akcija sa opštinom da se Đidićima podigne novi dom.