SRPSKA TRUBA TURKE I BUGARE NATERALA NA POVLAČENJE: Kako su Amet Ametović i Rustem Sejdić, uticali na velike pobede naše vojske u ratovima
TRUBA je u dve slavne bitke, Kumanovskoj i Kajmakčalanskoj, bila oružje vrednije od topova u arsenalu srpske vojske, zbog neobičnih i hrabrih poteza dvojice njenih trubača.
Foto privatna arhiva
Ovaj instrument je u rukama Ameta Ametovića iz Leskovca i Rustema Sejdića iz Bojnika umnogome uticao na ishod vojevanja, a dvojica signalnih trubača su za sličan podvig, u razmaku od četiri godine, nagrađeni Karađorđevom zvezdom sa zlatnim mačevima.
Amet i Rustem su muziciranje na trubi učili po sluhu, što je u obe bitke donelo ključnu prednost srpskoj vojsci koja je jurišala u pobedu. Obojica su se uvukla u neprijateljske redove i odsvirala im trubni znak za povlačenje, a onda su se vratila među svoje saborce i dali znak za juriš. Amet je na taj način odsvirao kraj turskoj vladavini na centralnom Balkanu, dok je Rustem na Kajmakčalanu, koji je imao veliki moralni i vojni značaj za srpsku vojsku, otvorio kapiju slobode. Doneo je svojima pobedu na mestu sa koga će krenuti u oslobođenje porobljene otadžbine.
TOKOM teških borbi kod Kumanova, u Prvom balkanskom ratu, 23. i 24. oktobra 1912. godine, Amet je ubedio svog pretpostavljenog da mu dozvoli da pokuša da realizuje plan koji bi, u slučaju da uspe, doneo vojnu prednost srpskoj vojsci.
AHMED JE AMET
DOM kulture Roma u Leskovcu je nedavno ustanovio da postoji greška u imenu i prezimenu junaka Kumanovske bitke. Svi misle da se on zvao Ahmed Ademović. Čak i ulica u Beogradu nosi to ime. Međutim, u međuvremenu je pronađen njegov grob sa pravim imenom i prezimenom. Na spomen-obeležju greškom su upisane godine njegovog rođenja i smrti.
U matičnim knjigama nema podataka o tome, ali ime mu je na spisku nosioca ordena na koji je bio baš ponosan, dok se Ahmed Ademovića nigde ne pominje. Dom kulture Roma je najavio inicijativu da jedna od leskovačkih ulica ponese Ametovo ime.
- Kapetan je bio nepoverljiv prema Ametu, leskovačkom Romu muhamedanske vere, za koga je, zbog upornosti, mislio da želi da prebegne Turcima. Iz trećeg puta Amet je uspeo da dobije saglasnost da se neopažen uvuče u neprijateljske redove. Prešao je preko ničije zemlje, preobučen u uniformu poginulog turskog vojnika, i došao do položaja njihove vojske. Sve vreme je, ispod šinjela, sa sobom nosio i trubu - priča Nebojša Dimitrijević, kustos Narodnog muzeja u Leskovcu.
- Tokom teških borbi uspeo je da verno reprodukuje turski trubni signal za povlačenje. Svirao je toliko glasno da se njegova truba čula sve do srpskih položaja. Amet je uneo pometnju među Turcima, a onda se vratio među srpske vojnike i odsvirao trubni znak za juriš.
USKORO FILM
HEROJSTVO Rustem Sejdić, Foto privatna arhiva
O FEJATOVOJ bogatoj muzičkoj karijeri snimljen je film, čiji je deo posvećen dedi poznatog trubača - Rustemu, koji se rodio u Bojniku 3. januara 1882. godine.
- Rustem je bio i nenadmašivi tobdžija, nišandžija, artiljerac i značar, jer je svojom trubom označavao manevre koje vojska treba da ispuni, zbog čega je, kao i svi trubači, često bio na meti neprijateljskih nišandžija. Oni su na taj način želeli da prekinu linije komunikacije između starešina i vojnika.
Za svoj podvig dobio je i narednički čin. Nosilac je i Albanske spomenice, a dobio je i zlatnu medalju za hrabrost "Miloš Obilić" - navodi Miloš Krstić, producent filma, koji bi uskoro trebalo da doživi i svoju premijeru.
Turci su pobeđeni, a Amet se vratio u Leskovac, u kojem se rodio 1873. godine. Na grudima mu je bila Karađorđeva zvezda koju nije skidao do kraja života. Za svoje zasluge od leskovačke opštine dobio je posao čuvara na pijaci. Nije prošlo mnogo godina, ali je vreme za vojevanje ponovo došlo.
- Tokom progona leskovačkih Roma, Srba i Jevreja, u decembru 1941. godine, Amet se sa svoja dva sina, Redžom i Ramom, našao u grupi za streljanje. Videvši visoko odlikovanje na njegovim grudima, dobijeno za lično herojstvo, nemački oficir mu je poštedeo život, ali je u grupi ostavio njegovu decu. Smrt sinova je slomila slavnog junaka, ali mu nikada nije ubila ponos na podvig koji je napravio - zaključuje Dimitrijević.
Amet je umro u 90. godini. Sahranjen je na leskovačkom Svetoilijskom groblju u decembru 1963, a na spomeniku je s ponosom navedeno da je nosilac Karađorđeve zvezde sa zlatnim mačevima kao sećanje na taj 24. oktobar 1912. godine. Mitraljesko odeljenje srpske vojske pred napad na Kumanovu 1912., Foto privatna arhiva
PONOVO oktobar. Ovoga puta noć između 29. i 30. - četiri godine kasnije, 1916. Čuveni drugi puk Moravske divizije, poznatiji kao Gvozdeni puk, dobio je naređenje da zaustavi nadiranje bugarske vojske sa Kajmakčalana. Srpskoj vojsci suprotstavljena je elitna Rilska divizija, popunjena odabranim vojnicima veštim u bliskim borbama. Ta jesenja kišna noć ostaće upamćena po Rustemu Sejdiću koji se sa još trojicom srpskih vojnika, Ilijom Ilićem, Markom Čupićem i Vuksanom Strugoputićem, ušunjao u neprijateljske redove.
- Oni su napustili srpske položaje, bez znanja komande, i krenuli da se veru po obližnjem brdu ispod koga su se nalazila tri reda bodljikave žice. Ilić ih je kleštima sekao samo tokom grmljavine. Uspeli su da dopuze do prvih bugarskih redova. Ilić je nožem i šakama uspeo da nečujno savlada tri stražara pre nego što su se približili prvom rovu - objašnjava naš sagovornik. Nebojša Sejdić sa trubom svog čukundede, Foto privatna arhiva
Tada su bombama napali Bugare. Rustem je dao trubni znak za povlačenje bugarske vojske. Zvuk trube promenio je stanje na bojištu. Bugari, iznenađeni blizinom srpske trube, krenuli su u povlačenje ka drugoj liniji odbrane. Ništa manje zbunjeni srpski vojnici, instinktivno su potrčali za Rustemovom trubom sve do vrha brda, dok su rastrzani bugarski redovi počeli da pucaju i da se povlače u dubinu njihove odbrane.
KOMANDANT puka pukovnik Dimitrije Milić tražio je ko je, bez naređenja, svirao juriš.
Rustem Sejdić je bio spreman za kaznu, ali je umesto nje sutradan stiglo odlikovanje. Na zauzeti položaj došao je prestolonaslednik Aleksandar, u pratnji komandanta savezničke vojske Franša de Eperea, a na Rustemovim i grudima njegovih drugova zasijala je Karađorđeva zvezda sa mačevima.
U porodici Sejdić već sedma generacija svira trubu i to na sluh, bez poznavanja nota, a njen najpoznatiji izdanak je čuveni Fejat Sejdić.
- Deda je često govorio o mom čukundedi Rustemu. Bio je veoma ponosan na njegovo delo i hrabrost koju je pokazao u borbi za slobodu. Pričao je o njegovom talentu i često pokazivao njegovu trubu koju i danas čuvamo. U selidbama se njegovo ordenje nekako izgubilo, ali je truba tu da nas seća na veliki patriotski čin našeg pretka - kaže Nebojša Sejdić, koji danas rukovodi čuvenim Fejatovim trubačkim orkestrom.
Rustem Sejdić je u rodnom Bojniku nedavno dobio svoju ulicu, dok će u Domu kulture, koji se trenutno renovira, njegovom unuku Fejatu počast biti odata otvaranjem spomen-sobe. Tu će posebno mesto imati Rustemova truba, ista onakva kakvu je sa sobom nosio i njegov, ne manje slavni, sunarodnik Amet.
Sećanje na herojske podvige Ameta Ametovića i Rustema Sejdića, kao i velikog broja drugih heroja sa područja Leskovca i Gornje Jablanice, sačuvao je i poznati leskovački istoričar Dobrosav Turović u svojoj knjizi "Junaci Gvozdenog puka".