MOJ BEOGRADE, SAMO SKINI MASKU I OZDRAVI: Pesmica male Lane iz Batajnice tera suze na oči

Neki su bili inspirisani početkom proleća, lepotom beogradskih reka, njegovim dugačkim ulicama i veselim pticama, ali su neki radovi imali i pomalo tužnu notu i govorili o tome koliko je pandemija promenila naš grad.

Rad učenice učenice osnovne škole Lane Nebrigić prenosimo u celosti.

"Prolećno jutro, mirisno i sneno. Budi se moj grad. Veselo krećem u šetnju. Sve je tu, Spomenik Pobedniku, nove zgrade na Savi, mostovi. Želim da ga zagrlim.

Prošle godine sam šetala obalom pored Save sa mojim dedom. Voleo je reku. Bili smo puno srećni, moj grad, deda i ja! Sada nema dede, a i Beograd kao da se razboleo.

Nema vesele dečje graje, ni ljudi koji šetaju. Svi zure i nose čudne maske, kao mi u skoli. Tužna sam i malo ljuta. Pitam moj grad zašto me nije zagrlio?! Da li će me i on ostaviti? Tiho mi je šapnuo da se ne bojim. Uvek će biti tu i čekati me, i ako odem daleko. Stajaće na ušću dve reke. Da li da mu verujem?

Pored mene je sleteo mali vrabac. Veselo je cvrkutao i šapunuo da će Beograd opet biti zdrav. Rekao je da ce ljudi opet šetati i deca se bezbrižno igrati. Beograd mi je poslao svog glasnika. Samo sam ga ja čula. Obećao mi je da će opet svi biti srećni i dočekivati goste.

Moj Beograde, ja ti verujem! Samo skini masku i ozdravi! Nemoj me nikada ostaviti. Obećavam da neću ni ja tebe. Opet ćemo se zajedno šetati, igrati, pevati i slaviti. Volim te, moj najlepši grade! Mahnula sam mu i videla njegov osmeh! To je moj divan, ponosan grad!"

Svi mi, kao i Lana radnosno iščekujemo da naš Beograd skine masku koja ga guši i ne dozvoljava mu da pokaže svoj širok osmeh koji ga čini toliko posebnim. Čekamo da ponovo radosno i bezbrižno zaplešemo njegovim ulicama i uživamo u svakom zraku sunca kojim nas nesebično obasjava. 

(ddl.rs)