ZBOG SRAMOTE KRIJU DA NE ČUJU: Više od trećine populacije starije od 65 i polovine koja je prešla 75. pati od nagluvosti
NAGLUVOST koja dolazi s godinama jedan je od tri najčešća problema sa kojima se sreću ljudi u trećem dobu.
Foto AP
Reč je o progresivnom gubitku sluha, koji može krenuti već posle četrdesete godine. Računa se da oko 35 odsto ljudi počne da ga gubi od 65, a polovina preko 75.
Tokom godina ćelije u uhu slabe i počinju da pucaju, pa opada i naša sposobnost da čujemo.
Kako ne postoji mogućnost da organizam stvori nove, šteta koja nastaje je trajna.
- Reč je o fiziološkoj pojavi, koja je iriverzibilna, ne može se zaustaviti, niti lečiti.
Za nagluvost nema terapije. Gubitak sluha često prati zujanje u ušima. Karakteristična je i simetrija, dakle zahvaćena su oba uha, a sluh prvo "pada" na visokim tonovima, a zatim i nižim - kaže Jelena Perović Jovanović, specijalista otorinolaringologije.
Uzrok nagluvosti je degenerativna promena čula sluha ili slušnog živca. Može se javiti u ranijem dobu kod ljudi koji su zbog prirode posla kojim se bave izloženi buci. Na primer ako neko radi na gradilištu ili fabrici, ako je na ulici konstantno izložen saobraćajnim zvucima, ako je profesionalni muzičar i koristi pojačala, radi u tekstilnoj industriji (od zvuka šivaće mašine) ili u fabrikama pića (od sudaranja i vibracija staklenih flaša), ako radi kao stolar i koristi snažne, vibrirajuće bušilice... Pojavu nagluvosti pospešuju i problemi sa krvnim sudovima i cirkulacijom (arterioskleroza, dijabetes, autoimune bolesti), kao i genetska predispozicija.
Procenjuje se da oko 190.000 starijih u Srbiji pati od nagluvosti, a više od 30.000 stanovnika poznih godina ima potpuni gubitak sluha.
GOVOR ČUJU KAO MRMLjANjE
NAGLUVOST počinje zujanjem u ušima i otežanim praćenjem razgovora u bučnim sredinama. Vremenom, govor drugih ljudi se čuje kao mrmljanje, a naročito je teško razumevanje dečijih i ženskih glasova, jer spadaju u više tonove.
Kada osoba sama primeti da slabije čuje, po pravilu je proces već uznapredovao, konstatuje dr Perović Jovanović. Ona prvo ne čuje kucanje kazaljke na satu, zvonjavu telefona ili na vratima, ne razume ono što je rečeno ukoliko u pozadini postoje neki drugi zvuci (npr. zvuk televizora).
- Proces gubljenja sluha ide postepeno, polako, pa se osoba privikava i mozak prihvata da ne registruje neke tonove i prosto ih briše kao da ne postoje (npr. šuštanje kese). Osoba nije svesna koliko ne čuje, nije svesna da ima bilo kakav problem. To doprinosi da se mnogi kasno jave lekaru, kada gubitak sluha već premaši 50 odsto - primećuje naša sagovornica. Foto Tanjug
Budući da se ova pojava ne leči, pitanje je čemu onda služi slušni aparat, ali i zbog čega ga mnogi izbegavaju?
Dr Perović Jovanović kaže da aparat utiče na rehabilitaciju samog slušanja. Ljudi koji ne čuju dobro imaju problem sa međuljudskim kontaktima, izbegavaju susrete, povlače se u sebe, intelektualno počinju da se menjaju, moguće je da dođe i do depresije. Takođe, budući da je nagluvost praćena zujanjem u ušima, to često izaziva napetost, stres, anksioznost, osoba se oseća nepodnošljivo, skače joj pritisak, dobija lupanje srca, menja se metabolizam šećera...
NOSE APARAT U DžEPU
OD petoro korisnika jednog gerontološkog centra u Knjaževcu koji bi trebalo da nose slušne aparate, koristi ga samo jedna starija gospođa. Stojana Gligorić, socijalni radnik u ovom centru, kaže da se neki od njih stide jer ne čuju, pa to pokušavaju da prikriju. Tako jedna od njih traži kada je šišaju da kosa pokrije i uši i aparat. Drugi se žale da ih žulja ili da se osećaju sa njim neprijatno.
- Češće ih nose u džepovima, nego u ušima - kaže Gligorić.
- Kada telefoniraju isključivo koriste spikerfon da bi išta čuli. Od sagovornika traže da konstantno pričaju glasno.
Toliko prihvate svoje stanje da većina i ne vidi da ima neki problem.
Jednom rečju, pogoršava se opšte zdravstveno stanje.
- Uprkos tome, mnogi ne vole slušne aparate zbog predrasuda, pošto slušaju iskustva drugih, posebno muška populacija. Suviše ih lično doživljavaju, ne mire se sa posledicama starenja - kaže dr Perović Jovanović.
Kada su se pojavili, aparati su prvo bili veliki i analogni, što znači da su pojačavali ne samo ljudske glasove, već i okolne šumove. Ljudima su u glavi stvarali pritisak od zvukova koje je mozak zaboravio da registruje i prerađuje. Međutim, u međuvremenu je tehnika uznapredovala, pa novi, digitalni aparati imaju tzv. amortizere okolnih šumova i buke, a pojačavaju frekvencije ljudskog glasa.
Mnogima je, po mišljenju naše sagovornice, korišćenje slušnih aparata otežano i zbog gubitka fine motorike u prstima, pa im je teško da ga skinu, stave, zamene bateriju, uključe... Pri tom, ne odgovara ni svaki aparat svakome. Ukoliko nije naštelovan prema našem uhu, može da izazove pištanje, zujanje, šuštanje. Nekima smeta i oliva, jer imaju osećaj začepljenosti.
Da bi se svi ovi problemi rešili, ona preporučuje odlazak i konsultacije sa otorinolaringologom.