NASTAVNIKA ČEDU VOLE I ĐACI I KOLEGE: Čedomir Čolić (65) čitav radni vek proveo u školi "Aleksa Dejović" u Sevojnu kao profesor fizičkog
U UŽIČKOM kraju za nastavnika fizičkog vaspitanja Čedomira Čolića govori se samo u superlativu.
Foto Privatna arhiva
On je omiljeni nastavnik među učenicima u Osnovnoj školi "Aleksa Dejović" u Sevojnu, najdraži trener u gimnastičkom klubu "Sevojno" i cenjeni kolega u školskom kolektivu. U zasluženu penziju je otišao pre nekoliko nedelja posle 44 godine radnog staža i sa navršenih 65 godina života.
Svoje snove o nastavničkoj karijeri počeo je da sanja davne 1976. godine kada se zaposlio u Valjaonici bakra u Sevojnu kao mašinbravar u mašinskoj radionici. Samo dve godina kasnije, uz veliki trud i zalaganje upisao je Pedagošku akademiju u Tuzli na odseku fizičko vaspitanje.
- Akademiju sam završio 1981. godine, nakon čega sam upisao Fakultet za fizičku kulturu Sarajevo, gde sam diplomirao 1984. godine, u vreme zimskih Olimpijskih igara u Sarajevu - započinje svoju priču, za "Novosti", nastavnik Čeda.
- U seoskim školama užičke opštine Karan, Ribaševina i Bioska počeo sam da radim 1981. godine, da bih samo godinu dana kasnije umesto Bioske prešao na Čakovinu.
TRENERSKA KARIJERA
OSIM profesorskog posla Čeda je godinama radio i kao trener u Gimnastičkom klubu "Sevojno", sa kojim je osvojio mnogobrojna priznanja i medalje. Plan mu je da i u penzionerskim danima nastavi sa ovim pozivom u kojem uživa da radi.
Od 1984. godine prelazi u Osnovnu školu "Aleksa Dejović" u Sevojnu, gde je dočekao penziju. Ističe i da je još kao osnovac znao da će biti nastavnik fizičkog, jer se oduvek bavio sportom, koji ga je privlačio i činio srećnim. Priseća se i da je na početku profesorske karijere, kao student uz rad, morao dosta da odsustvuje sa časova, što je učenicima trebalo da nadoknadi kroz vannastavne aktivnosti.
- Učenike sam često vodio na izlete, uglavnom pešice, od Čakovine do hotela "Omorike" na Tari, što je bilo oko 20 kilometara - dodaje Čeda. - Uz redovnu nastavu, organizovao sam školske turnire, vodio decu na razna takmičenja opštinska, okružna i republička iz različitih sportova.
Dodaje i da je tokom bogate karijere morao da se nosi i sa različitim novinama koje su sa sobom donosile reforme obrazovanja. Uspešno je prevazilazio svaku prepreku, a sa učenicima uspevao da pronađe zajednički jezik. Penziju je umesto crvenog dnevnika dočekao sa elektronskim, što kako kaže nikada nije mogao ni da nasluti. Za penzionerske dane ima brojne planove. O pčelarstvu kao hobiju dugo razmišlja ali i dodaje da je mnogo mogućnosti za neko novo penzionersko zanimanje. Za kraj ističe samo da je sreće, ljubavi i zdravlja a za ostalo će lako.