NENADU SU PUCALI PRAVO U SRCE: Radmili Vesić albanski ekstremisti u pogromu 2004. zapalili dom u Lipljanu i ubili brata na kućnom pragu

Niti smo zbog nje mogli, a nismo ni imali gde da pobegnemo. Sve srpske kuće u ulici su već gorele. Imali smo dve mogućnosti: ili da izgorimo u kući ili da izađemo na milost i nemilost zlikovcima. Goloruki. Počeli smo da se gušimo jer je kuća gorela, pa je brat predložio da izađemo na ulazna vrata pa šta nam bog da. Čim smo zakoračili, Nenada su ubili na kućnom pragu. Pucali su mu pravo u srce.

I dok kroz suze i jecaje govori da joj svaki mart donosi neopisivu bol, jer sećanja ni posle sedamnaest godina ne blede niti jenjavaju, Radmila Vesić (67) iz Lipljana kaže da je napad na njih tog 17. marta 2004. trajao dugo. U ispovesti, za "Novosti", prvi put od martovskog pogroma, za medije govori o, kako kaže, strašnom danu iz pakla.

- "Bolje da poginemo od metka, nego da izgorimo! Ti idi ispred majke i zaklanjaj je, a ja ću ispred vas, "poslednje su reči koje nam je Nenad uputio. Kad je zakoračio na kućni prag, otišao je zauvek. S metkom u srcu - govori neutešno Radmila.

Jedva još uspeva da nam ispriča da je odmah shvatila da joj je brat u trenu izdahnuo, da je bezuspešno pokušavala da dozove pomoć čim se masa od više stotina Albanaca povukla, ali uzalud... Nesrećna žena je dugo držala na krilu glavu pokojnog brata. Tek posle nekoliko sati naišli su pripadnici kosovske policije koji su Nenada odvezli u Dom zdravlja u Lipljanu, a potom ga prebacili u Orahovac na obdukciju, dok su nju i majku razdvojili.

- Svekrva Ljubica od straha i traume koju je doživela nije ni shvatala da joj je sin mrtav. Nju su onako istraumiranu od svega sklonili u neku privatnu kuću, a Radmilu u nekadašnju fabriku papira u koju su dopremali preplašene, ranjene i šokirane Srbe iz Lipljana. Tada ni moja zaova Radmila ni svekrva Ljubica nisu znale šta se dešava sa onom drugom - dodaje Svetlana Vesić, čiji je pokojni suprug Dušan, rođeni Nenadov brat, preminuo nekoliko godina ranije.

Objašnjava Svetlana i da je njen sin sutradan pronašao baku i tetku i smestio ih kod rođaka...

- Moja pokojna svekrva preminula je kao najtužnija žena na svetu - priča Svetlana. - Iako je posle martovskog pogroma poživela još nekoliko godina, umirala je svakog dana lagano, a i svi mi smo svakodnevno delili njenu patnju. A, nas Srbe na Kosmetu tog 17. marta nije imao ko da zaštiti.

I dan-danas ih, kako kaže, sve boli što za zlodela nad Srbima počinjena tog dana niko nije odgovarao.

- Telo pokojnog Nenada preuzeli smo kasnije na administrativnom prelazu Merdare i sahranili ga u okolini Beograda gde smo izbegli. Ali ne prolaze tuga za izgubljenim bratom, deverom i stricem, za zapaljenim domom... Žal je utoliko veća što za sve ove godine niko nikada nije došao da nas obiđe ili da pita šta bi sa svima nama posle tog crnog 17. marta - gotovo uglas govore Radmila i Svetlana Vesić.

INVALID ZBOG NESREĆE U FABRICI

IAKO je sa stricem, tetkom i bakom ostao u Lipljanu, moj sin Aleksandar se u vreme napada sklonio, srećom, kod rođaka, dok su svekrva i zaova kuću u plamenu napustile u papučama. Ali, najbolnije mi je što je Nenad bio invalid, jer mu je leva ruka, zbog teške nesreće na mašini u fabrici, bila nefunkcionalna - priča Svetlana Vesić.