BOSANSKA KRAJINA PREDSTRAŽA BEOGRADA: Kako je i zašto u Kraljevini Jugoslaviji osnovan Srpski kulturni klub

Posle iscrpljujućeg razgovora, koji je trajao više od šest sati, bili su nemalo iznenađeni kada su naleteli na buljuk novinara. Neko je dojavio predstavnicima sedme sile za ovaj susret. Ali avaj, ostali su kratkih rukava, jer vođe tadašnjih najbrojnijih političkih stranaka nisu želeli da kažu da li je bar malo snižena temperatura usijanih srpsko-hrvatskih odnosa. Izveštačima iz Brežica ostalo je da svojim redakcijama jave da su jedan drugom na rastanku rekli - "doviđenja".

Dve godine posle pogibije kralja Aleksandra, političke tenzije u zemlji osećale su se na svakom koraku. Sa slabljenjem stega diktature i povratka na parlamentarni život nacionalni pokret Hrvata sve je više jačao. Njegov nosilac bila je Hrvatska seljačka stranka koja je od nastanka Kraljevine SHS u svakoj prilici otvarala pitanje preuređenja Jugoslavije. Na neistinama i poluistinama da se Hrvatska sistematski pljačka i izrabljuje, da je okupirana, da su hrvatskom narodu uskraćena osnovna prava, fanatizovani su hrvatski seljaci.

U MEĐUVREMENU, srpsko nacionalno pitanje bilo je ostavljano po strani. Srpske političke partije nisu se bavile ekonomskom, kulturnom, nacionalnom i duhovnom integracijom svog naroda. Nacionalna dezorijentacija i odnarođivanje bilo je više nego vidljivo. Stanje srpskog nacionalnog bića u novoj državi dobiće zabrinjavajuće razmere i to će pokrenuti srpske intelektulace da posle gotovo 20 godina otvoreno progovore o ovom problemu.

Istog dana, nekako u isto vreme, u 450 kilometara udaljenom glavnom gradu Kraljevine od mesta sastanka Stojadinovića i Mačeka, druga grupa novinara iz cele Jugoslavije, okupila se u strogom centru Beograda, na uglu ulica kralja Milana i Miloša Velikog, u jednoj prostranoj advokatskoj kancelariji, iznad čuvene prodavnice obuće "Bata". Njihov domaćin bio je Dragiša Vasić čuveni advokat i još čuveniji književnik. Sudeći po dnevnim novinama, tog dana je vazdušni pritisak skočio na 1020 milibara, a u jutarnjim satima temperatura je bila dobrano ispod nule i sve česme su bile zaleđene. Vremenske prilike kao da su održavale svu uskomešanost političkih i društvenih prilika.

Vasić nije mnogo okolišao, obavestio je novinare da je pedesetak beogradskih intelektualaca "održalo pripremnu i osnivačku skupštinu na kojoj je doneta odluka o osnivanju Srpskog kulturnog kluba i dato ovlašćenje g. prof. Slobodanu Jovanoviću, g. Dragiši Vasiću i g. dr Nikoli Stojanoviću da izrade službena pravila i da ih podnesu nadležnim vlastima na odobrenje i potvrdu". On je novinarima podelio i "prvu zvaničnu izjavu srpskih duhovnih predvodnika" u kojoj je pisalo da je cilj SKK "negovanje srpske kulture u okviru jugoslovenstva", a da se u ovom slučaju kultura "uzima u najširem njenom smislu, kao duhovno-moralna i kao privredno-tehnička". Ciljevi Srpskog kulturnog kluba, prema ovom dokumentu, "nisu upravljeni ni protiv hrvatske, ni protiv slovenačke kulture, pošto se njihove kulturne akcije međusobno ne isključuju". Naprotiv: "Dokle se god kreću u okviru jugoslovenstva, kulturne akcije Srba, Hrvata i Slovenaca ne samo da se ne isključuju, nego se i dopunjuju".

DVADESET dana posle susreta Dragiše Vasića sa novinarima, 4. februara, u palati beogradske Izvozne banke na Terazijama broj 5, održana je Prva redovna skupština Srpskog kulturnog kluba. Okupila se srpska intelektualna i poslovna elita: profesori Beogradskog univerziteta, akademici, književnici, advokati, arhitekte, bankari, industrijalci, novinari, generali, sudije. Među prisutnima je bilo pet rektora i 22 profesora BU, predsednik Okružnog suda u Beogradu i predsednici Apelacionog i Kasacionog suda.

Pod krovom Izvozne banke našli su se ljudi različitih političkih ubeđenja i estetskih opredeljenja. Bilo je tu republikanaca i monarhista, pristalica diktature i demokrata, unitarista i federalista, anglofila i frankofila i popriličan broj masona. Okupila ih je ista ideja da zajedno pokušaju da zaštite srpske nacionalne interese u državi.

Za predsednika nove nacionalne institucije izabran je akademik Slobodan Jovanović, za potpredsednike Dragiša Vasić i dr Nikola Stojanović, a sekretar je postao docent Univerziteta Vasa Čubrilović. U predsedničkoj besedi Slobodan Jovanović je posebno istakao: "Ovo je može biti prvi put da se čini pokušaj ovako prisne saradnje intelektualaca i privrednika." Istakao je da "Srpski kulturni klub želi da što tešnje spoji srpstvo i kulturu. U današnje vreme i država i nacija mogu napredovati samo kao kulturne snage". A da bi se to ostvarilo, potrebna je organizacija. Primarni cilj organizacije je bilo "jako srpstvo u jakoj Jugoslaviji".

ELITA okupljena oko Kluba, koja je inače zagovarala isključivo toleranciju i dijalog, utemeljila je tri glavna zadatka koji stoje pred srpskim narodom. Prvi je bio očuvanje jugoslovenske države, drugi - rešenje srpskog pitanja koje je moglo da se reši samo okupljanjem Srpstva. Treći, da se nikome ne sme dozvoliti da gazi srpske interese.

Centar aktivnosti se nalazio u Beogradu. U prostorijama Kluba na Terazijama održavana su predavanja iz raznih oblasti. U prvih petnaestak meseci postojanja SKK je organizovao 32 predavanja . Već sami naslovi nekih izlaganja svedoče i o svestranim preokupacijama: "Potreba privatne inicijative u pitanjima nacionalne kulture", "Ideja otadžbine i ideja društvene pravde", "O srpskoj kulturi", "Narodne pesme i savremeni društveni život", "O srpstvu i jugoslovenstvu", "Duhovna veza između vojske i naroda u savremenom ratu", "Nacionalna kultura i omladina", "Konfederacija i federacija", "Nacija, kultura i država"...

U ovim nastupima srpski intelektualci su kritikovali integralno jugoslovenstvo, dezorijentisanost srpskih političkih stranaka, stvaranje "lažnog jugoslovenskog patriotizma". "Država pre svega" bila je jedna od parola koje je Srpski kulturni klub zagovarao. Pri tom je isticano "da bez države nema slobode, nema kulture, napretka, života".

U TOKU prve godine rada Kluba primljeno je 325 redovnih članova i 14 studenata. Najviše pododbora osnovano je u nacionalno mešovitim sredinama Vojvodine, Bosne i Hercegovine, Slavonije, Baranje, zapadnog Srema i Južne Srbije, kako su članovi Kluba nazivali Makedoniju, a kasnije su podoodbori ovog društva formirani u Nišu, Kruševcu, Leskovcu, Prokuplju Šapcu, Užicu, Zemunu i drugim srpskim gradovima. Paralelno sa ovim radilo se na oživljavanju srpskih kulturnih centara i ustanova. U programskim ciljevima Srpskog kulturnog kluba Bosna i Hercegovina je viđena kao srpska zemlja. U prvi plan je isticana saradnja Srba i muslimana, kao protivteža zahuktaloj hrvatskoj propagandi koja je poodavno već svojatala ovaj prostor. Za ove srpske intelektualce Bosanska Krajina je bila "predstraža Beograda", "nosilac državne i nacionalne misli", "srpskim zidom".

U međuvremenu, Srpskom kulturnom klubu su pristupili predsednik Srpske kraljevske akademije Aleksandar Belić, arhimandrit Justin Popović, jedan od lidera Demokratske stranke Milan Grol, Isidora Sekulić i Desanka Maksimović. Pad vlade Milana Stojadinovića u februaru 1939. označio je početak nove faze u rešavanju srpsko-hrvatskih odnosa i početak preuređenja jugoslovenske države. Potpisivanje sporazuma Cvetković-Maček, 26. avgusta 1939, pet dana pred izbijanje Drugog svetskog rata, podrazumevalo je raspuštanje jugoslovenskog parlamenta, reviziju centralističkog ustava iz 1931. i stvaranje Hrvatske banovine. Liderima Srpskog kulturnog kluba sve što se dešavalo oko ovog sporazuma je bilo sporno. Naročito preuređenje države bez definisanja granica Srbije koja je podnela najveće žrtve za stvaranje Jugoslavije, dok je s druge strane razgraničenje nove banovine rađeno po zahtevu Hrvata u kojoj je ostalo preko milion Srba. Tada napuštaju načelo "isključivanja dnevne i partijske politike", a njom će se baviti sve do sloma Jugoslavije 1941.