PRAGMATIČNI DRŽAVNIK ILI OSVEDOČENI IZDAJNIK: Na današnji dan pre osamnaest godina ubijen Đinđić

Sa kriminogenim klanovima... Na Palama sa Karadžićem okretao vola uoči bombardovanja Republike Srpske, pa drugovao sa Karlom del Ponte.

Između ovakvih kvalifikacija, između podrške i osporavanja koje ne prestaju ni posle punih osamnaest godina od ubistva dr Zorana Đinđića, sabiraju se njegovi učinci tokom kratkotrajnog mandata na čelu Vlade Srbije (25. januar 2001 - 12. mart 2003) i knjiže propusti. Mnogi su ga, kao i brojne srpske vođe, kroz istoriju podizali u nebesa, kako bi se u paramparčad razbio kad padne. Drugi su ga spoticali već na početku, da bi mu najteži kamen oko vrata vezali kada je na Vidovdan, u prvoj godini Vlade, u Sheveningen isporučen Slobodan Milošević.

Da od ove ekstradicije neće odstupiti i da mu je tada to bio prioritet, bilo je jasno i reporterima "Novosti", kada su ubrzo posle Đinđićevog izbora za premijera u Prekopucama kod Prokuplja, u skromnoj kući, razgovarali sa njegovom majkom Milom.

- Pitala sam ga: sine, zar ćeš ti, stvarno, da izručiš Miloševića, Karadžića, Mladića - pričala nam je Mila Đinđić.

- Ćutao je i posle nekoliko trenutaka mi odgovorio: "Miloševića hoću." Za ovu dvojicu ništa nije rekao. Molila sam ga: nemoj, sine, ni Miloševića. Nikog! Neka ih jure, neka ih hapse, samo ti ruke ne prljaj!

Zoran Đinđić je, ma koliko ga optuživali, ipak, u danima pre nego što će ga zauvek zaustaviti metkom u dvorištu Vlade, toga martovskog podneva, pokazao da nije izdajnik on, već neko drugi. Onaj kome je verovao da će mu pružiti podršku, kako je i obećano, da preseče kosmetski čvor i reši rak ranu ovog dela Srbije i srpskog naroda. To ga je, po svedočenju umnih srpskih intelektualaca, najverovatnije i koštalo života, a nikako obračun sa kriminogenim faktorom u Srbiji, kome je već, zaista, i najavio obračun.

Dobrica Ćosić je o Đinđićevom zalaganju za rešenje kosovske drame ovako govorio:

- Neposredno pred atentat mi smo se dogovorili da on u javnost istupi sa idejom podele Kosova i Metohije. Da li bi uspeo? Mislim da ne bi, ali političar se ne ceni samo po dobijenim bitkama i kada je u pravu... Političar se ceni po onome šta zastupa. A, on je, po mom mišljenju, zastupao ispravno načelo.

U poslednjim intervjuima za Radio-televiziju Republike Srpske, potom i "Novostima", nepunih sedam dana pre nego što će ga ubiti, poručio je:

- Nema više čekanja, pitanje Kosova mora da se reši, ali pravedno. Ne mogu Srbi da izgube sve, a Albanci da dobiju sve.

Bio je oštar prema zapadnim partnerima prema kojima je, verujući im dotad, okretao busolu Srbije.

- Ni formalnu ni faktičku nezavisnost Kosova mi nećemo prihvatiti... Mi smo poslednjigh godina mislili da vreme radi za nas. Da ćemo obnovljenim i osnaženim međunarodnim kredibilitetom vrlo brzo obezbediti sebi željene plodove. Da će svet reći: "E, pošto ste sada demokratska Srbija, ponovo dobijate na Kosovu nadležnost koju ste imali", ali to se pokazalo kao netačno.

Slutio je opasnost i žurio je. Predlagao je neku vrstu federacije, međunarodnu konferenciju, neposredni dogovor između Srba i Albanaca, samo da se sačuva mir i reši problem koji je opterećivao srpski narod i državu. Nije uspeo. Zaustavili su ga. U martu sledeće godine, kada je velikom šetnjom i velikom tugom obeležena prva godišnjica Đinđićeve smrti, samo pet dana posle jednogodišnjeg pomena, dogodio se pogrom srpskog kosmetskog naroda. A, 17. februara, četiri godine kasnije i proglašenje takozvane nezavisnosti Kosova.