HRVATSKI KOLUMNISTA ZA DOJČEVELE: Kako su Nemci počeli da zavide Srbima

Prilikom redovnih odlazaka u Hrvatsku malo me ko pita „kako se živi“ u Nemačkoj, mojoj novoj domovini. Dugo sam mislio da je jer ljudi imaju dovoljno svojih muka.

Ali razlog je drugi – većina ljudi misli da se o Nemačkoj ionako sve zna, da je to besprekorno uređena zemlja u kojoj sve funkcioniše. I da su Nemaci možda hladni i uzdržani, ali zato disciplinovani – da pešaci čekaju na semaforu i usred noći iako automobila nema nigde na vidiku.

Tu i tamo sam pokušavao da objasnim da nije baš sve tako sjajno. Da se recimo čovek kod nemačke železnice jedino može uzdati u to da voz kasni. Ali na to ljudi odmahuju rukom i kažu da preterujem.

Donedavno je kliše o sjajno organizovanoj državi bio negovan i u samoj Nemačkoj. A onda je došla korona. Krenulo je s maskama. Najpre se dugo raspravljalo jesu li uopšte potrebne ili nisu, a kada su postale obavezne – nije ih bilo dovoljno. A onda četvrta svetska ekonomija nije bila u stanju da ih pribavi. Nemci su počeli sami da šiju maske.

Kada su zatvorene škole, odjednom su svi shvatili da u Nemačkoj nema uslova za digitalnu nastavu. Situacija sa virusom se malo smirila tokom leta. Ali onda je počela nova školska godina i- i dalje nije bilo uslova za onlajn-nastavu.

Niko nije kupio uređaje za prečišćavanje vazduha, u mnogim školama nema ni interneta, platforme za učenje na daljinu ili nisu gotove ili ne rade kako treba, učenicima nisu deljeni tableti, ukoliko nemaju svoje. Zato su upravo deca iz socijalno slabijih porodica najviše pogođena zatvaranjem škola.

Potom je usledila katastrofa sa cepivom i vakcinacijom. Nemački Bajontek je razvio prvo efikasno cepivo, uz veliku pomoć države, ali ta ista država nije na vreme naručila dovoljne količine.

Blamaža je vrhunac dosegla u loše organizovanoj vakcinaciji: i te relativno male količine cepiva često ostaju neiskorištene, čak se bacaju. Odjednom su Nemci počeli sa zavišću da gledaju na Srbiju.

A na kraju haos oko brzih testova. Najavljeni su bili za početak marta. Onda je najava povučena. Sada se kao termin masovne upotrebe brzih testova spominje sredina meseca. I to besplatnih za sve. Ali gde se mogu dobiti? Nejasno. Mogu se kupiti u diskontu Aldi – ako na vreme ujutru stanete u red, jer se sve brzo rasproda.

Kroz samozadovoljni kliše o dobro organizovanoj zemlji probija se gorka istima. Kada ovih dana razgovaram s ljudima u Hrvatskoj, sve me češće pitaju: „Šta se to tamo kod vas događa?“

A to se s nevericom pitaju i sami Nemci. Ocene u javnosti se kreću od „ne ide baš sve kako treba“, preko „sramota za Njemačku“ do „totalno zakazivanje sistema“. Lepa slika koju su Nemci imali o svojoj zemlji sve se više pokazuje kao iluzija.

Ali primera je bilo i pre korone. Recimo pomenuto kašnjenje vozova. Ili digitalizacija. Dok na Balkanu treba da zađete duboko u šumu, i najpre rasterate vukove i medvede da bi ste stigli do čistine gde nema signala za mobilni telefon, u Nemačkoj ćete ostati bez signala na putu između Kelna i Minhena.

Mnoge nemačke državne službe još uvek komuniciraju putem faksa (mlađi čitaoci moraće da proguglaju šta je to). A Bundesver, važna vojska u sastavu NATO, ima poteškoća da komunicira sama sa sobom jer koristi čitav niz neusklađenih softvera.

Za mnoge Nemce je to neugodno otrežnjenje. Dugo su mislili da je za njih rezervisan svetski vrh, svejedno da li je u pitanju fudbal ili proizvodnja automobila.

No ne treba dramiti. U Nemačkoj još uvek mnoge stvari funkcionišu bolje nego u većini drugih zemalja. Nemačka je još uvek u prvoj ligi, mada negde u sredini tabele.

Da bi ponovo došla na vrh potreban je trud i povratak nemačkoj devizi – problemi su tu da bi se rešavali. Ali prvo se valja osloboditi lažne slike o sebi kao svetskom prvaku u organizaciji.

(Dojčevele)