EKSKLUZIVNO - ZABORAVLJENI SRPSKI LIDER TRUNE U ESTONIJI: Jovo Martić o zatvorskim danima brata Milana i ustanku protiv ustaša 1991. godine

Dodao je da je prebačen zajedno sa generalom Miloševićem u podrum kazamata u Estoniji iz epidemioloških razloga. Zajedno sa svojim sapatnikom u zatvorskom kavezu dnevno šeta po sat vremena, a ostatak dana zaključani su u ćeliji, da se ne zaraze koronom. Moj Mile je 19 godina na robiji, ostalo mu je još 16, i niko ne pita hoće li izdržati.

Jovo Martić, rođeni brat nekadašnjeg lidera Republike Srpske Krajine, za "Novosti", u prvoj ispovesti za medije, dodaje i da niko ne može da zamisli kakvo je mučilište taj estonski zatvor.

- Kad uđeš skinu te golog, zatim dovedu pse da te onjuše. Onda ti uzmu garderobu, a ti moraš da obučeš trenerku. Poseta od 48 sati znači da se za sve to vreme vrata otvaraju samo da ti donesu hranu. Da prenoćim sa bratom te dve noći platio sam oko 150 evra - kaže Martić i dodaje da je Milan posle jedne njegove posete bio disciplinski ukoren jer mu je ostavio svoje čarape.

- Milanove su "progledale na prstima", ostavio sam mu svoje da ih opere i nosi. Zamislite, to je Milanu spočitano kao kršenje propisa.

Jovo (1957) je tri godine mlađi. I sam je bio policajac u RSK i desna ruka Miletu. Na kraju je Jovo, baš kao i Milan, podelio sudbinu Krajišnika u tužnoj koloni kojom su avgusta 1995. svi zajedno krenuli u egzodus:

- Slike našeg stradanja još vidim u snu. Vest da mi se brat navodno ubio rekli su mi dok smo još mileli u koloni negde kod Grahova, pa onda drugi put u Petrovcu, treći u Banjaluci. Te crne vesti saopštavali su mi "poverljivi" ljudi, poznanici, koji su se gurali oko njega i mene sve vreme rata i koji su zahvaljujući Miletu imali razne privilegije i dolazili nam u kuću. Da je Krajina opstala, oni bi bili generali i ministri, a pošto nije, hteli su da Mile odmah umre i preuzme svu krivicu. On je odlučio da ostane i svedoči.

Jovo Martić i dalje sanja krš rodnih Martića kod Knina. Seća se kako su se 4. avgusta 1995. okupili žitelji, uglavnom starci i žene iz sve 24 kuće i pitali ga šta im je činiti i kako im je sa knedlom u grlu rekao: "Valja nam ić!" Pre nego što su pošli, posakrivao je pištoljsku municiju po celoj roditeljskoj kući znajući da će prva biti zapaljena:

- Ded Đuro koji zbog svoje starice nije mogao da ide svedočio mi je posle da je on ustašama morao da pokaže našu kuću. Zapalili su je u rano jutro 5. avgusta, a onda je počelo da puca. Porodična kamena kuća natopljena benzinom gorela je tri dana i isto toliko je pucala ona municija. Ustaše su dovele dva tenka da biju po brdu iznad misleći da pružamo otpor. Kada su shvatili, od besa su pronašli našu kravu i rasporili je!

Dok povlači paralele između ustaštva iz Drugog svetskog rata i priča kako su dedu ubili 1943, Jovo navodi da su Krajišnici dobro znali kakva im se sudbina sprema u Tuđmanovoj državi. Nisu iz besa ustali, niti ih je ko iz Beograda "podigao". Na ustanak ih je primorao Zagreb. Pobunu u kninskoj policijskoj stanici 1990. organizovali su sami policajci, Srbi, a Tuđman je tada poslao dva helikoptera puna specijalaca da preuzmu kninsku policiju:

- Avioni JNA sa Udbine su vratili te helikoptere, ali je ipak došao Boljkovac. Heni Erceg sa HTV snimila je Mileta na stepenicama policijske stanice kako govori da se šahovnica neće nositi dok je on živ. Tako je Milan postao lider.

Dalje svedoči da je brat godinu dana molio i MUP Hrvatske i Savezni MUP da se dogovorima reši kninsko pitanje ali uzalud:

- Srbi su tada morali da postave barikade jer im je prećeno iz Zagreba da će zenge ući iz Šibenika, Zadra, da su krenuli iz Splita... Najnapetije je bilo u leto 1991. u selu Kijeva podno Dinare, gde je hrvatski MUP stavio barikade i Srbima zabranjivao izlazak. Vojska je napokon ušla u selo, a zenge i mupovci su se razbežali po Dinari.

Jovo je učestvovao u akciji u Kijevu kada su u katoličkoj crkvi našli mitraljesko gnezdo, a u ambulanti MUP čak 3.600 zubarskih klješta, satare... Jasno je bilo da je to "pribor" za mučenje Srba, tvrdi Jovo. Dodaje da se tog događaja posebno seća i zato što Milan nije učestvovao, jer je u tom momentu bio na sahrani prijatelju Hrvatu, Anti Prpiću, kojeg je mnogo voleo. Kasnije mu je Jovo ispričao šta su u Kijevu pronašli.

Ne krije ovaj bivši saobraćajni policajac da je ratno ludilo zahvatilo i Srbe. Seća se da su, nakon što su ustaše 1993. ušle u Smoković, Islam Grčki i još neka srpska sela u Ravnim Kotarima, tamošnji Srbi pobegli u Knin. Neki iz Smokovića otišli su u kninsko predgrađe Krvavice i maltretirali Hrvate.

- Advokat Ivica Krvavica je došao kod mene u MUP i požalio se na uljeze. Pitao sam Milana šta da radimo, a on mi je rekao da ih smestim. Njega i ženu Dragicu sa decom smestio sam kod naše rođene sestre na selu. Posle nekoliko meseci otišli su u Šibenik. Zauvek smo ostali prijatelji. Ti ljudi mi se i danas javljaju iz Knina - priča Jovo.

Dolaskom u Srbiju porodica Jove Martića, njih šestoro, sa ocem i majkom, našli su utočište u skromnoj kući u sremskom selu Vojka. Milan je bio u Banjaluci sve dok ga država nije smestila u selo kraj Valjeva gde ga je "čuvao DB". Tako su ga i predali Haškom sudu.

- Svedok protiv Milana bio je i Milan Babić. On je govorio jedan dan na suđenju mom bratu 2006. a onda su ga našli obešenog u ćeliji. Ženi Dragici je ostavio pismo u kojem kaže da ga je tužilaštvo primoralo na laži protiv Miloševića, Milana, Šešelja....