ZA SLOBODU SRBIJE PALO 1.300 IRACA: DŽejson Mekarti o istini koju otkriva o svojim precima u arhivu Vojvodine

Osim poslovičnog gostoprimstva i poštovanja tradicionalnih vrednosti, povezuje nas i značajan istorijski događaj u Velikom ratu - bitka kod Dojrana 1915. godine, kada je srpskoj vojsci u pomoć pritekla 10. irska divizija. Među 8.000 Iraca bio je i Majkl Mekarti iz Dablina. Njegov praunuk Džejson Mekarti (25) u novosadskom Arhivu Vojvodine započeo je istraživanje o tom istorijskom susretu irskih i srpskih boraca na Solunskom frontu pre 106 godina.

Povodom te bitke, a u slavu Iraca koji su kod Dojrana, preciznije kod sela Kosturin, pritekli u pomoć Srbima, i danas stoji keltski krst na kojem piše: "U znak sećanja na vojnike iz Desete irske divizije koji su pali na Galipolju, a dali živote u odbrani Srbije".

- Iskreno verujem da svako od nas nosi odgovornost prema svojim precima, a ovo je moj način da se odužim pradedi i svojim sunarodnicima, jer do sada taj period irska istoriografija nije potpuno istražila - na gotovo savršenom srpskom jeziku, savladanom tokom studija slavistike u Londonu, Džejson nam objašnjava kako ne deli mišljenje većine svojih vršnjaka da preterano zagledanje u prošlost zamagljuje vidike budućnosti.

Sedimo sa Džejsonom u kancelariji direktora Arhiva Vojvodine dr Nebojše Kuzmanovića, čiji je plodan rad na pretraživanju i obelodanjivanju značajnih dokumenata iz gotovo devet kilometara duge arhivske građe u ovoj ustanovi odjeknuo široko u regionu, Izraelu pa i u Rimu. Džejson je putem studentske razmene u večnom gradu proveo godinu dana na Filozofskom fakultetu, na odseku istorije. Poznanstvo sa Tatjanom Garčević, savetnikom u našoj ambasadi, kao i njena preporuka, presudno su uticali da mladi Irac svoje istraživanje započne u Novom Sadu.

- Naš arhiv ima bogatu građu iz Prvog svetskog rata, mada je u ovom trenutku teško reći koliko imamo dokumenata u vezi sa bitkom kod Dojrana. Moji saradnici Ljiljana Bubnjević, Kristijan Obšust i ja, pomoći ćemo Džejsonu da obavi istraživanje u našem arhivu. Docnije ćemo ga preporučiti kolegama u Vojnom arhivu u Beogradu i drugim gradovima Srbije - veli direktor Kuzmanović i najavljuje spremnost Arhiva Vojvodine da Džejsonov istraživački rad štampa na srpskom i engleskom jeziku.

Džejson se nada da će sve arhive uspeti da obiđe u narednih nekoliko meseci. Ne može da se osloni ni na čiju stipendiju, izdržavaće se sam radeći na internetu. Ako istraživanje bude trajalo i duže, neće odustati od svoje namere da priredi "omaž pradedi i njegovim saborcima".

A kako je došlo do istorijskog ratnog susreta irskih i srpskih boraca? Na Solunski front Irci su u sastavu britanskih imperijalnih trupa stigli decembra 1914. Bili su u letnjim uniformama jer su prethodno pretrpeli veliki gubitak kod Galipolja gde je od 10.000 boraca 10. irske divizije poginula petina. Njihove preživele saborce to nije sprečilo da priteknu u pomoć Srbima, da im čuvaju odstupnicu.

I pre nego što su Bugari napali, oko hiljadu Iraca dobilo je promrzline. Kako je tokom bugarskih napada poginulo više od 1.800 francuskih vojnika koji su takođe čuvali odstupnicu Srbima, dalji otpor bio je uzaludan. Naređeno je francusko-irsko povlačenje.

Bugari su slavili pobedu, ali su Srbi uspeli da se domognu obale. U bici kod Dojrana poginulo je oko 1.300 irskih vojnika.

Džejsonov pradeda Majkl je preživeo i vratio se u Dablin. Imao je sedmoro dece, ali nikada porodici i potomcima nije pričao o tim događajima. Samo jednom, vozeći se brodom po Bosforu, rekao je da odatle nosi upečatljive uspomene. I to je bilo sve.

Preminuo je krajem sedamdesetih prošlog veka.

- U našem porodičnom domu u Dablinu, na počasnom mestu čuvamo njegove dve medalje kojim ga je Vlada Britanije odlikovala za ratne zasluge, kao i nešto municije. Doneo ju je kao suvenir iz rata. Nijedan budući Mekarti ne bi trebalo da zaboravi da je njegov predak bio u Prvom svetskom ratu na pravoj strani, u borbi pravde protiv zla - priča nam Džejson, dok na stolu ispred njega stoji njegova beležnica od koje se ne odvaja. Na koricama je mapa cele Srbije, sa Kosmetom.

Osim što tečno govori srpski, Džejson savršeno piše ćiriličkim pismom. U Rimu je upoznao jednog Novosađanina koji mu je u međuvremenu postao najbolji drug. On mu je jednom prilikom kazao da mu je dosadilo da razgovaraju stalno na engleskom i predložio da nauči srpski. Džejson je naučio. Od tada, bio je više puta u Novom Sadu. Tu je upoznao i devojku. Ona je poreklom iz Peći, što je Džejsona podstaklo da otputuje i na Kosmet.

Vremenom je, veli ovaj mladić, uvideo da je njegova porodična istorija bliža Srbiji nego što je mogao i da pretpostavi.

- Srpski narod poseduje veliku emotivnu amplitudu, burno proživljava i sreću i tugu.

Irski narod je propatio kroz vekove, srpski narod je takođe mnogo toga lošeg doživeo, ali želja za opstankom je uvek bila jača. Zato ja Srbe i Irce doživljavam kao dve strane jedne medalje - zaključuje Džejson Mekarti na kraju ispovesti za "Novosti".