POSLEDNJE PUTOVANJE U VOLJENI TVRDOŠ: U znamenitom manastiru kod Trebinja danas će biti sahranjen umirovljeni vladika Atanasije

Ovako je na Sajmu knjiga, pre godinu i po, u Beogradu, u jednom kutku Eparhije zahumsko-hercegovačke besedio vladika Atanasije. Sedam godina (1992-1999) rukovodio je ovom eparhijom. Teško vreme, ali i vreme povratka naroda crkvi i samome sebi.

Oko vladike širio se krug slušalaca. Među njima su bili i reporteri "Novosti". Većina je stajala, a njegovom oku, uprkos godinama, nije promicalo čak ni to da su u masi sveta i neki njegovi Hercegovci. Dobacio je:

- Odavno vas nisam video u Tvrdošu, vidim, sad ste u Beogradu.

Bila je to izazovna "provokacija" da mu to priznaju, ali, da ga i upitaju:

- Kakvom se vi, preosvećeni, sudu nadate?

Nasmejao se i bez zadrške odgovorio:

- Ne verujem da ću u raj. Imam, kao što vidite, nezgodan jezik, pa mislim da će se tamo, gore, i to vagati.

Vaga njegovog trajanja u monaškom životu, a to je više od šest decenija, najtačnije je izmerila značaj ovog vladike u protekla dva dana - pored njegovog odra prolaze stotine vernika i poštovalaca, ne samo iz Hercegovine. U pamćenju ljudi koji su stasavali uz ljuti hercegovački kamen, uz koji se i on sam klesao i brusio, upamćen je kao "sveća" koja je osvetlila deo stradalne prošlosti ovog naroda od 1941, pa do kraja rata devedesetih.

I, pre nego što je, posle Eparhije banatske, njegove prve eparhije (1991), posle nepune godine stigao u Hercegovinu, upisao se među najpouzdanije i najprilježnije beležnike svedočenja srpskog naroda. Prikupljao je dokumenta, govorio, upozoravao da bi se "Srbima koji lako zaboravljaju svoju prošlost, ona mogla i da se ponovi." Tada je već bio profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu i to je najčešće ponavljao studentima.

- Reči ne znače mnogo, ako nemaju dokaze - bio je moto koji je vladiku Atanasija pokretao da upravo tih, osamdesetih godina povede studente u Jasenovac i Staru Gradišku. - Pustili su nas, ali o tome se samo šaputalo. Ko je čuo, nije čuo. Ko je video, nije video.

Govorio je:

- Jasenovac je naše najveće groblje, naše srpsko Kosovo, naš biblijski mesopotamski Vavilon. Najveće gradsko podzemlje. Mesto susreta svih žrtava i svih mučenika i mučitelja. Ustaški pakao pod nacističkom okupacijom.

Posle je, kao dekan, vodio akademce i na Kosovo. Bilo je to, nekako, posle pobune Albanaca, u prvoj godini posle Titove smrti.

- Ovi mladi moraju da vide svoju kolevku. Manastire, lepotu. Ako ne vide, ne znaju šta treba da brane - poručio je i zamerio se svima. Čak i tadašnjem patrijarhu Germanu.

To je bio prvi Atanasijev iskorak u buntovništvo od koga neće odstupati do kraja. Do poslednjeg daha. Od stavova koje je javno iznosio, kao zakleti antikomunista, sledeći put duhovnog oca Justina Ćelijskog, neće odstupati ni kasnije kada je kritiku oštrice upućivao svakoj vlasti: Miloševićevoj, pa i ovoj, aktuelnoj.

- Sve što sam govorio, govorio sam iskreno. Sve što sam slutio, na nesreću, naslutio sam. Kosovo me bolelo. Kosovo sam voleo - govorio je.

I, kada je potpisan Kumanovski sporazum, a vojska Jugoslavije se povukla, za njom i narod, požurio je tamo da sa mitropolitom Amfilohijem spasava što se spasti može. Reporteri "Novosti" bili su s njim u junu, te, 1999. godine, kada su on i Amfilohije iz Belog Polja kod Peći opojavali mrtve i unakažene Srbe. Bio je Vidovdan, Prizren. Patrijarh Pavle praćen Kforom stigao je u Metohiju. U Prizrenu je, gotovo nem, slušao potresna svedočenja Srba, poslednjih iz kolone progona. Dok je trajala ova drama u Bogosloviji, Atanasije je pozvao reportere "Novosti" u šetnju do Bogorodice Ljeviške.

- Ovo je naše, da znate! Sad ste vi, ovde, kao neke paše, al' će i to proći - govorio je okupljenim Albancima koji su stezali obruč oko nas koji smo ga pratili.

Vladika Atanasije penzionisan je iste godine. Ponajviše zbog zdravlja i rizičnog preloma kičme koji je zadobio, dok je orezivao voće na manastirskom imanju. U manastiru Tvrdoš, gde je odavno odredio sebi skromno mesto počivališta, danas će naći i konačni mir.

PISAO I U BOLNICI

ATANASIJE na grčkom znači "Besmrtan". To ime na monašenju poneo je naš vladika, a zamonašen je rukom Sv. Ave Justina. Ava je Atanasiju uvek govorio: "Čedo moje, ti si lav i srna". Poslednjih godinu dana proveo je na relaciji Prizren - Trebinje i neprekidno je radio na objavljivanju knjiga "Pisma Ave Justina". Poslednji tom završavao je u trebinjskoj bolnici sa maskom i kiseonikom na licu, objavljeno je na fejsbuk-stranici "Manastir Hercegovačka Gračanica".

POMEN U KARANTINU

NjEGOVA svetost patrijarh srpski Porfirije služio je juče u kapeli Patrijaršijske rezidencije u Beogradu pomen pokojnom vladici Atanasiju. Pomenu nije prisustvovao niko, jer poglavar SPC zbog rizika od korone, boravi u preventivnom karantinu.

VALjEVSKI HERCEGOVAC

VLADIKA Atanasije Jevtić, rođen u Brdarici kod Valjeva 1938. godine, student bogoslovije u Rakovici. Usavršavao se na prestižnom univerzitetu Hotci u Konstantinopolju, i u Parizu. U Atini je doktorirao. Bio je profesor i dekan u beogradskoj Bogosloviji. Antikomunista iz prvog ešalona Justinovih đaka, među kojima su i mitropolit Amfilohije, episkopi Artemije i Irinej (Bulović). Objavio je više od dve stotine dela iz oblasti teologije. Voleo je fudbal i igrao strasno. Navijao za Zvezdu, ponekad i okupljao veterane ovog kluba. A grčki teolozi njegovog ranga ovako su ga opisali: "Blaženi su oni koji su ispod grube, robusne spoljašnjosti ovog valjevskog hercegovca prepoznali bogolikog roditelja i hristonošca.