JOŠ PAMTIM SLIKE UŽASA: Milinko Čekić, srpsko dete sa Kozare, seća se nepojmljivih strahota
IMAO sam pet godina kada sam započeo golgotu u logorima NDH, ali iz tog vremena još su žive slike užasa koji bi svako želeo da zaboravi - započinje svoju ispovest Milinko Čekić, počasni predsednik Udruženja logoraša Jasenovac.
Foto Privatna arhiva
U julu 1942. on je sa majkom i dve sestre, bio u koloni sa desetinama hiljada srpske nejači iz zbegova na Kozari.
- Majka je nosila bebu i povremeno stariju sestru, a ja sam hodao. Padala je kiša i marš dug 40 kilometara do voza za Jasenovac bio je pretežak i za odrasle... Hrvatski vojnici su nas nemilosrdno gonili. Nisu to bile samo ustaše, već i domobrani, policajci, civili... Kod železničke stanice smo ostavljeni na ledini. Nisu davali hranu ni vodu. Posle dva dana potrpali su nas u stočne vagone, gde se jedva disalo. Putovali smo dva dana. Kada je voz stao, vojnici su uleteli i počeli da ljude guraju napolje. Padali su jedni preko drugih, kosti su pucale - s uzdahom se seća Čekić.
Nejač sa Kozare su, kaže, ostavili na livadi kraj veštačkog jezera u kopu gline za ciglanu:
- Po njemu su plivali leševi, a mi smo pili vodu iz njega, jer druge nije bilo. Livada je ogolela jer smo počupali travu i jeli je. Umirali smo od gladi.
Suze su odjednom presahle
KADA me je majka pronašla u prihvatilištu u Bjelovaru nije mogla da me prepozna koliko sam bio mršav i izmenjen - kaže Čekić. - Sa 10 godina, 1946, imao sam samo 21 kilogram.
Posle logora nisam više suzu pustio u životu, ne zato što nisam nikada bio tužan. Nešto se tada u dečjoj psihi promenilo, izgubio sam sposobnost da plačem.
To sporo umiranje prekinulo se posle oko mesec i po, u vreme žetve i sabiranja plodova.
Sposobne srpske žene i decu su podelili po domaćinstvima kao roblje. Kada su radovi završeni, pokupljeni su i, opet, strpani u stočne vagone koji su ih odvezli u logor u Sisku.
- Kada su nas hrvatski vojnici gurali iz vagona, moja trogodišnja sestra je pala glavom na oštro kamenje. Od te rane će kasnije umreti. Počelo je oduzimanje dece. I sada čujem neopisivu vrisku žena i dečji plač. Jedna Hrvatica u civilu je došla i uzela nas troje. Foto Arhiva
Završio sam u jednoj ogromnoj hali sa bezbroj dece koja su vrištala, dozivala, plakala - s uzdahom kaže Čekić.
Sledeće čega se seća je soba Dom za gluvonemu decu u Zagrebu, koji je bio jedno od prihvatilišta gde je decu sklanjala Diana Budisavljević.
- Odatle su nas premestili u prihvatilište u Bjelovaru gde su uglavnom hrvatske porodice uzimale decu. Jednog dana pojavila se majka. Bivši jugoslovenski žandarm Vidović, tada hrvatski, koji je često dolazio u kuću njenog oca spasao ju je iz logora i dao joj propusnicu.
Prepoznala me po mladežu i tek tada me uzela. Ni sestru nije prepoznala. Izvela nas je, sestru je nosila u naručju, a ja sam išao bosonog. Majka je cepala podsuknju i umotavala mi stopala. Nekako smo ušli u neki voz, pa ponovo hodali i stigli do zgarišta kuće. Sestra u majčinom naručju je već bila mrtva. Živeli smo od tada po nekim zemunicama i pećinama do kraja rata. Iz moje porodice, iz četiri kuće, pobijeno je 54, od čega 27 dece stare od šest meseci do 12 godina.