POTRESAN DOGAĐAJ O KOM SE ĆUTALO: Lelek kakav se nikad nije čuo odzvanjao na otkrivanju spomenika, masa ljudi potrčala i grlila "cvet"
VIŠE od 20 godina moralo je da prođe da porodice stradalih u Jasenovcu dobiju priliku da dođu na stratište gde su zverski umoreni njihovi najmiliji.
Foto P. Mitić
Taj dan je osvanuo na Dan borca - 4. jula 1966. godine, kada je otkriven spomenik "Kameni cvet". Odavanju počasti žrtvama prisustvovalo je tada više od 30.000 ljudi iz Slavonije, Banije, Bosanske Krajine i drugih krajeva tadašnje Jugoslavije.
Bogdan Bogdanović, Foto Arhiva
Autor monumentalnog spomenika arhitekta Bogdan Bogdanović sačuvao je u svojoj memoarskoj knjizi "Ukleti neimar" autentično svedočanstvo o dubokim emocijama sa kojima su okupljeni pristupili njegovom spomeniku. Prisutni su Bogdanovićev memorijal doživeli kao nadgrobni spomenik svojim ubijenim rođacima, i spontano mu tako i pristupili.
Krutim protokolom režirana, svečanost u Jasenovcu počela je govorom prvoborca Marka Belinića, koji se masi okupljenog sveta i rodbini žrtava obratio za ono vreme uobičajenim rečima i frazama. On je govorio, ali ga skoro niko nije slušao.
Usred monotonog govora, kako je svedočio Bogdanović, masa se pokrenula. Ljudi su spontano i bez ikakvog poziva krenuli preko polja ka "Kamenom cvetu", udaljenom od bine gotovo kilometar. Preko pokošene livade, uz lelek i suze, krenule su žene u crnini, zabrađene maramama, starci, deca iz rata. Kako su pristizali do spomenika, padali su na njegovo podnožje, grlili i ljubili njegove stubove.
LOBANjA POD GRABULjAMA
ARHITEKTA Bogdanović opisao je još jedan neplanirani događaj koji je njemu lično obeležio otkrivanje "Kamenog cveta" u Jasenovcu. On piše:
"Spomenik je, dakle, bio otvoren. Međutim, pravi čin otvaranja već se bio dogodio, istog jutra, takoreći u praskozorje. Došli su radnici i pružili mi ljudsku lobanju.
Neočekivano je iskrsla iz zemlje i našla se pod grabuljama. Ćuteći smo je odneli na obalu reke, sišli smo u obalsko blato, tiho je spustili u vodu. Dok je tonula, rukavac matice odneo ju je ka sredini reke. Otišla je istim onim putem kojim su otputovali i mnogi drugi jasenovački mučenici."
Sve je izgledalo kao da su žalosni ljudi krenuli u susret svojim ubijenim roditeljima, rođacima, prijateljima. Arhitekta Bogdanović, svedočeći ovim potresnim scenama, zabrinuo se čak i za bezbednost ljudi i spomenika. U projektovanju niko nije računao na mogućnost da se hiljade ljudi istovremeno okupi u njegovom podnožju.
Štampa u duhu tadašnjeg vremena i načina izveštavanja nije prenela ništa od atmosfere koja je tog dana vladala u Jasenovcu. "Borba" u broju od 5. jula 1966. objavljuje opširan izveštaj o komemoraciji, prenosi govore i detaljano nabraja učesnike i visoke goste, ali o prvom organizovanom dolasku porodica žrtava ne daje ni jedno jedino slovo. Potresna scena, dostojna antičke drame, koja je obeležila ceremoniju na obali Save, prosto je prećutana.
Ovaj događaj u tadašnjim novinama, inače, "potopljen" je gigantskim novinskim tekstovima o reakcijama partijskih foruma na odluke Brionskog plenuma, održanog svega nekoliko dana ranije. Tadašnjim vlastima, prema važećoj politici "bratstva i jedinstva", ali i surovog obračuna sa neistomišljenicima, bili su važniji izveštaji sa opštinskih partijskih foruma povodom smene Aleksandra Rankovića, nego odavanje pošte jasenovačkim žrtvama.