DRUGU DAO BUBREG, SAD POMAŽE PACIJENTIMA: Nikola Subašić donirao dva organa prijatelju, a odnedavno radi u crvenoj zoni Zemunske bolnice

Bio je to i svojevrstan znak da će ovo novorođenče, koje je svet ugledalo u vreme kada se hodalo po tankoj liniji između života i smrti, uvek biti tu da drugima udahne nadu i veru u život, čak i kada gledaju smrti u oči.

Tako je bilo pre dve godine kada je donirajući svoj bubreg i 70 odsto jetre zapravo dao budućnost najboljem drugu Luki Vasiljeviću, a tako je i danas dok radi u crvenoj zoni Zemunske bolnice gde se pacijenti bore za dah i život protiv kovida 19.

Od izbeglištva iz Glamoča do dolaska u Beograd, Nikola je stasavao u Banjaluci, bez oca, sa majkom, sestrom i trojicom braće. Završio je srednju elektrotehničku školu, a pre šest godina prešao je u Beograd.

Živeo je sa najstarijim bratom Miloradom, tada studentom Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, koji je za stanovanje iznajmio deo kuće porodice Luke Vasiljevića u Zemunu.

- Sve je išlo nekim svojim uobičajenim tokom, sprijateljio sam se sa Lukom, a onda je njegova bolest potpuno preokrenula naše živote - polako govori Nikola. - Kada je postalo jasno da je transplantacija neizbežna, shvatio sam kao Božji blagoslov to što sam sa Lukom kompatibilan i što mogu da budem donor bubrega i dela jetre. Ni trenutak se nisam dvoumio, iako su lekari, zbog velikog rizika po moje zdravlje, pokušali da me ubede da bi, ipak, bilo bolje da dam ili bubreg ili deo jetre.

Dok priča kao da i dalje nije svestan onog što su mu lekari u Istanbulu govorili o ugroženosti i njegovog života: da u slučaju takvih, dvostrukih transplantacija jedan od 10 donora ne preživi!

- Najvažnije je da smo i Luka i ja sada dobro. Živimo punim plućima - nastavlja Nikola, svesno zaobilazeći priču o ličnom požrtvovanju i humanosti, o svim rizicima po sebe kao donora dvostruke transplantacije. - Jetra mi se potpuno regenerisala, ponovo je cela, a na redovne kontrole idem zbog bubrega, da bi se pratila funkcija ovog koji mi je ostao. Više ne radim u kladionici, što je bilo rizično što zbog mogućih infekcija, što zbog duvanskog dima.

Ali, pre sedam meseci, kako kaže, "sve se skockalo" i kada je reč o poslu.

- Drug koji radi u Zemunskoj bolnici rekao mi je da traže radnika sa kvalifikacijama koje imam - kaže Nikola. - Prijavio sam se, bio na probnom radu mesec dana i primili su me zastalno. Sada sam u crvenoj zoni Zemunske bolnice, i kao elektrotehničar radim na održavanju svih aparata u bolesničkim sobama.

O svom sadašnjem radnom mestu, ovaj humani mladi čovek govori s radošću i gotovo neverovatnim entuzijazmom, kao da ni za zdrave zaposlene u crvenim zonama bolnica nema rizika po zdravlje, a kamoli za nekog ko nema jedan bubreg i kome se jetra tek nedavno regenerisala. Heroj je uvek heroj.

- Ne bojim se - uz osmeh, skromno, priča Nikola. - I u ovoj teškoj situaciji, kada bolest preti ne samo nama u Srbiji već celom svetu, mislim da je svačija, pa i moja obaveza da pomognem koliko mogu. Da svojim predanim radom, naravno uz oprez i mere zaštite, doprinesem da se mi ovde, a i čovečanstvo, izborimo sa pošasti koju svet odavno ne pamti. Moj rad u crvenoj zoni je, istina, kap u moru borbe i svakodnevnog zalaganja lekara i drugog medicinskog osoblja da se pobedi i obuzda kovid 19.

Netremice smo gledali i slušali mladog heroja Nikolu Subašića i divili mu se. Nauči se od njega mnogo o skromnosti sjedinjenoj sa čovekoljubljem koje je najsnažnije kada je najpotrebnije, o čoveku koji je zaista Čovek, o životu koji se kao dar dobija samo jednom a svesno se rizikuje za život drugog, o tihom čoveku koji se svojom hrabrošću i dobrim delima ne hvali čak i ako bi to njegov život "poguralo" nabolje... "Dobrota mnogo zna i može", pisao je Ivo Andrić. Verujemo da mu je inspiracija za ove reči bio neko poput Nikole Subašića.