INTERVJU Aleksandar Rukavišnjikov: Biću srećan ako zavolite moga Stefana Nemanju

Ovako, za "Novosti", govori ruski umetnik Aleksandar Rukavišnjikov, upravo ovenčan Sretenjskim ordenom prvog stepena koji mu je predsednik Aleksandar Vučić uručio kao priznanje za izradu Spomenika Stefanu Nemanji, i jačanje srpsko-ruskih veza.

Ovaj zaslužni umetnik Rusije, nagrađivani autor spomenika pred kojima se, kako vele, i Putin klanjao, stalni član Ruske akademije umetnosti, postao je jedno od najkontroverznijih umetničkih imena u srpskoj javnosti - trenutno čak prva asocijacija na reči "spomenik" ili "skulptor".

Otkako je pobedio na konkursu za izradu Spomenika Stefanu Nemanji kao nove centralne tačke na rekonstruisanom Savskom trgu, Rukavišnjikov je doživeo da njegovo ime postane češće spominjano no Meštrovićevo, svojevremeno - u doba kada je njegov "Pobednik" na sličan način delio beogradsku javnost, sablažnjavao i oduševljavao, uznemiravao i ushićivao. Baš kao što poslednjih meseci nikako ne prestaju da se ukrštaju mačevi oko Nemanje, te katkad "potkače" i samog autora čiji je ugled neupitan.

* Tek pre nekoliko dana uživo ste se susreli sa svojim delom na Savskom trgu. Smatrate li da njegova monumentalnost (ne) narušava urbanističku sliku tog dela grada?

- Posle "Spartaka" visokog 25 metara, ovo mi je bilo drugi put da sam radio spomenik ovih dimenzija, pa je ovo bio vrlo uzbudljiv i zahtevan posao, u svakom smislu. I do sada, a pogotovo otkako sam ga i sam video u ambijentu, smatram da i ta veličina na pravi način naglašava značaj ličnosti koju predstavlja u srpskoj istoriji. Stefan Nemanja je bio toliko značajna ličnost da spomenik njemu nije mogao da bude mali. Moje strepnje su se najviše i ticale velikih dimenzija spomenika, plašio sam se kako će da se uklope. Sada, kada sam video spomenik na onom lepom trgu, radostan sam jer znam da sam dimenzije pogodio.

* Kako ste, kao vrlo ugledan, plodan i tražen ruski umetnik, odlučili da učestvujete u konkursu za izradu spomenika ličnosti o kojoj do tada niste mnogo znali?

- Upoznavanje sa ličnošću Stefana Nemanje sam počeo mnogo pre konkursa, inače teško da bih pobedio na njemu. Tražio sam preporuke od srpskih prijatelja koju literaturu da čitam, a Ivica Radinović je prijatelj koji me je nagovorio da se prijavim. Smatrao sam da sam već učestvovao u previše raznoraznih konkursa, a nisu se svi odvijali niti završavali na baš najčasniji način. Imao sam, kao i uvek, mnogo porudžbina, pa i u Moskvi već dugo najčešće odbijam učešće u konkursima. Ivica me je ipak ubedio, i to koristeći argumente u spektru od "istorijskih" do "kulturnih".

* Šta je prevagnulo?

- "Popkulturni" argument. Kad sam čuo Kusturičino ime i da će on biti član žirija, za koji mi je pak rečeno da će raditi časno i pošteno - pristao sam. Odlučio sam da još jednom učestvujem u takvom "nadmetanju".

* I niste "razočarali" Kusturicu?

- Ostali članovi žirija posle su mi pričali da je Kusturica, ne baš netipično za njega, kasnio na zasedanje žirija, žurio je negde poslom, te je svratio samo na nekoliko minuta, pogledao predloge i pokazao moj rad uz reči: "Ovaj!" Počastvovan sam time, to sam doživeo kao priznanje svoje vrste. Njegovo "Podzemlje" sam gledao davno, i obožavam taj film. Mislim da je teško ne voleti Kusturicu ili makar neki njegov film, on ne može da se ne voli ili bar poštuje jer je do te mere nesvakidašnji, uneo je toliko novog u filmsku umetnost.

* Koplja se u našoj javnosti lome i oko krsta u rukama Stefana Nemanje, koji se u nekom trenutku premetnuo u mač, što je izazvalo nebrojena (ne)stručna tumačenja i intrige.

- Jesam se iznenadio u prvom trenutku kada mi je iz Beograda poručeno da u njegovoj ruci ipak, treba da bude mač. Međutim, uzeo sam u obzir tu izmenu i dodao nove nijanse, menjajući i izraz lica. Sad mi je sasvim jasno: naš zadatak je bio da Stefana Nemanju predstavimo kao državnika, a ne kao sveca, iako je on i to. Tokom rada na spomeniku učvrstio sam se u toj ideji, jer Stefan Nemanja već ima na sebi enklapion, jedan od prvih krstova prelaznog perioda. Bilo bi previše da jedna, u ovom slučaju svetovna figura, ima dva krsta.

* Sami ste dakle davno "raskrstili" sa pričom o krstu. Šta je vama bilo suštinski važno da predstavite i prenesete?

- Formalno, bilo mi je važno da prava vertikalna linija, od žezla pod nogama i ispod njega, ide ispod zemlje, a još više da ona stremi ka nebu, bez horizontalnih linija. I mač je upravo tu vertikalu dodatno istakao, za razliku od krsta. Želeo sam i da spomenik nosi dah lepote fresaka iz srpskih manastira, koje Srbija nije imala prilika da popularizuje, ali i da predstavlja spoj tradicionalnog sa modernim.

* Niste želeli obično, klasično postolje?

- Naprotiv, hteo sam nešto jedinstveno, te je postament postao i svojevrsni muzej na otvorenom. Pod Nemanjom je napukli vizantijski šlem, jer je Vizantija izuzetno uticala na Srbiju kao i na Rusiju. Desna noga, na koju se oslanja, na simbolu je državnosti - žezlu, koje istina nije sačuvano ali mogao sam da pretpostavim kako je izgledalo. Levom nogom, on kao da se odbija od tog šlema, gura ga, kao da treba da napravi iskorak jer dolazila su drugačija vremena, kada je Srbija ratovala sa Vizantijom, počinjala da se čisti od svih uticaja i stvara sopstvenu državnost. Ako sam pogrešio u nečemu, istoričari će me ispraviti, ali suština je to: čovek zaslužan za stvaranje države.

* Šta očekujete od Stefana Nemanje kakvog ste ga "naselili" u Beograd? Verujete li da će ga zavoleti i prihvatiti i oni koji bi ga najradije makar preselili?

- Nemoguće je znati šta će on postati, možda će (p)ostati tema sporova i tvrdnji da je pokvario izgled Beograda, kao Ajfelov toranj, koji je dugo kritikovan pre nego što je postao simbol Pariza. Zato: Ko zna hoće li ljudi razumeti šta sam imao u vidu, ili će im to biti tuđe i reći će - ruska invazija. Kritika uvek ima i treba da ih bude, svaki čovek ima svoju viziju Stefana Nemanje, a nijedan spomenik nije bio odmah zavoljen. Uvek je trebalo vremena, da uz njega odrastu neka deca, pa da bude potpuno prihvaćen. Iskreno se nadam da će se bratski srpski narod navići na spomenik, iako je za to potrebno vreme. Ako ga vremenom i zavolite, biću najsrećniji.

VAJARSTVO KAO NASLEĐE I SUDBINA

RUKAVIŠNjIKOV je rođen 1950. u Moskvi, u porodici vajara Julijana Rukavišnjikova i Angeline Filipove, takođe vajarke. Stekao je i formalno obrazovanje u ovoj oblasti na Moskovskom umetničkom institutu.

- Nisam mogao da ne budem ovo što jesam, to sam prosto znao oduvek, i kao sasvim mali. To vam je kao cirkus gde deda i baba hodaju po žici, potom otac i majka, pa na kraju i dete. Još čuvam figurice od plastelina i gline koje sam radio sa četiri godine, tako sam učio - kazao nam je Rukavišnjikov.