PROČITAJTE: Ceo govor Emira Kusturice na dodeli ordenja povodom Dana državnosti

"Možda je zanimljivo na početku, radi prisećanja, 1990. godine sam ja ovde primio AVNOJ nagradu i evo sada prošlo je 30 godina... Pošto sam ja tu negde držao govor, a pokojni Stipe Šuvar je otvorio ona velika vrata, provirio i odmah pobegao. Dakle, posle 30 godina evo mene opet u drugoj državi, u drugoj postavci i sad da vas ne bih davio ja sam ovde napravio četiri, pet početaka. Dakle, kako bih mogao da počnem govor ili kratku besedu, a čini mi se da je to dobro zato što više početaka može da uputi na veću celinu koju jedna naracija može da istrpi. 

Ustvari, da počnem sa tim da nikada lakše nisam došao do odličja. Uvek sam ordenje zamišljao na reveru uniforme ratnika, a ja sedeo zatvoren u planini među medvedima, vukovima i ponekim turistom kad ono eto ti orden i to državni, pa uz to i onaj najvažniji. Samnom se oko toga nije pregovaralo, to je orden stvaranja Srpske države nastale ustankom ili revolucijom koja je od tada formi kneževine, monarhije ili republike opstala i što je najvažnije nikada do kraja pokorena. To je jedan od retkih naroda u svetu koji nikada nije pokoren. I to je jedna od najvećih trezorskih vrednosti koje mi imamo. Nadamo se da ako održimo Kosovo i Metohiju i Republiku Srpsku, da će posle nas nastaviti da živi i da će ovo što živimo postati jedna duga i teška epizoda u budućoj tv seriji koja će biti snimljena na teritoriji celovite Srbije. 

Mogao bih na početku da se zapitam, koliko je istorijski moralni kapital srpskog naroda? Šta je to što smo nasledili i po čemu pozitivnom se prepoznajemo u onom članu 118. Sretenjskog ustava iz 1835. godine čiji original je ovde i gde između ostalog piše: "Kako rob stupi na srpsku zemlju od onoga časa postaje slobodnim ili ga ko doveo u Serbiju ili sam u nju pobegao. Srbinu slobodno je roba kupiti, no ne i prodati". U nastavku bi mogla da se razbije jedna dijalektička studija o stvaranju i trošenju moralnog kapitala i tu nijedna dinastija u brojnim promenama ne bi bila pošteđena, ali bi sigurno postizala ervropske domete u geografiji jugoistočne Evrope. Kako vreme odmiče jedina koja je u potpunosti anestezirala moralni kapital i od koga nismo profitirali ni u jednoj formi bio je nažalost period titoizma i našeg druga Tita.

Može govor da počne i mnogo optimističnije nego što je dosada bilo. Recimo, pitanjem zašto su podudarni Prvi srpski ustanak i crveno sretenjsko slovo? Kako to da padaju na isti dan? U našoj istorji malo ima važnih datuma da nisu ispresecani crvenim slovima. Ukrštanje sekularne tradicije sa crkvenom je neumitno, pošto sve što je sekularno proističe iz pozitivnog iskustva hrišćanskog morala i hrišćanske tradicije. Dakle, sekularne države nema tamo gde nije bilo hrišćanske istorije, tako je kod nas. To znači da nije bilo teokratije, ne bi bilo ni demokratije, jer ona grčka demokratija, ona koja je preživljavala razne preobrazbe, da nije hrišćanstvo preuzelo moral po Hristu, i ono što je tu najvažnije, a to je da imamo samilost prema slabijim od sebe, ne bi bilo ni te države. Ne bi bilo mi milosrđa, kao najvažnije osobine tog naroda o čijoj vrednosti danas govorim.

Kosovski ciklus proistekao je iz Kosovske bitke, kao davno stečen i najveći moralni kapital, svetosavlje kao uporišna tačka naše novozavetne istorije. Naše su bitke u poslednjih 200 godina uglavnom imale starozavetni znak, dakle oko za oko, zub za zub, a i naši susedi koji su primili drugu religiju su zapravo iz istog izvora išli jedni na druge i gajili ljubav prema mržnji. U našoj novozavetnoj istoriji, gde gubitak bitke nije značio bespovratni poraz nacije, kao što ni gubitak u Terpmopilskoj bici nije značio nestanak zajednice grških gradova, tako naš moralni kapital danas često podrugljivo dovode u pitanje razni tipovi, profesori univerziteta, uličari, praveći kako je ovo pitanje za nebesku i realnu Srbiju. Najbolji odgovor provokatorima izgovorio je naš upokojeni patrijarh Pavle: "Car Lazar nije imao ništa protiv carstva zemljaskog, ali kada je bio prinuđen da bira između zemaljskog i Nebeskog, onda je izabrao Carstvo nebesko".

Evo, recimo, sada jedan patetičan početak. Ne znam, sestre i braćo, da li ste primetili ali bauk korporativnog socijalizma kruži planetom. Ako neko voli više neokomunizam ili totalitarni kapitalizma, može i tako, ali i prvo, i drugo, i treće se dernja kroz najglasnije svetske megafone. U stvari deset multimilijardera uzvikuju parole, ukidaju porodicu, traže da ne budemo očevi i majke, muškarci i žene, braća i unuci... Great Rock 'n' Roll Swindle (britanska pseudodokumentarna komedija o pank bendu "Sex Pistols") je prešao u Great Leftist Swindle. Svindl znači prevara. U toku je najveća prevara u modernoj istoriji Evrope i Zapadnog sveta. Dok u našim kovid bdenjima preovladava tema ko će biti novi patrijarh, u Holandiji kupuju crkve i pretvaraju ih u vikendice i kafiće, engleski profesor Vil Noland je izgubio posao na Univerzitetu pošto je na predavanju afirmisao patrijahalne vrednosti. Patriotizam u koji ne sumnjam, a to je onaj francuski, ondašnji intelektualci očajnički pokušavaju da odbrane od medije koji izgovaraju pre pet dana formulisanu novu teoriju - Cancel Culture. Otkaz kulturi. Na Dizniju više nema omiljenih filmova za decu, u novijoj kulturi uopšte više nema mesta za ono na šta smo navikli. Njihovi istinski intelektualci izvode dokaze kako prošlost nisu samo Napoleonova ratovanja (i ratni zločini), nego i kultura kao civilizacija od koje se nije moglo raskačiti. I biće važno da se ovde pomene da je Brižit Bardo bila žena, i jeste još uvek žena, a Fransoa Trifo muškarac.

Imam jedan, rekao bih, mnogo dobar početak. Možda bolji od ovih prethodnih. Kako primećujemo da u Srbiji još uvek postoji etički kapital? Uragan koji je trajao na ulicama SAD-a za vreme izbora i velikih trudova koji su tempriani da Tramp izgubi izbore, dok je svetom trajala geopolitčka infekcija, tadašnji birači nisu lupali samo izloge i slobodno raznosili robu. Mnogi od njih su rušili spomenike. Prilikom jednog osvetničkog čina lokalnog junaka Federalnog rata iz rulje se izdvojio agilni aktivista i kad je srušio spomenik, spomenik je pao njemu na glavu i razbio je.

U mnogim gradovima su rušeni spomenici. Ovaj pokret rušenja ima slavnog finansijera koji je pokret raširio u Veliku Britaniju. Tamo su bregzitovci spasavali što se spasili moglo, pa je Čerčil, prethod od rulje osuđen za rasizam, spasavan stolarski zahvatima - daskama su okovali njegov spomenik, kako bi ga spasili od revolucionarne mase. Nekako u isto vreme, na jugoistoku Evrope, u Beogradu, mi smo proslavili veliko delo velikog umetnika i postavili spomenik visine 20 metara. Utoliko možemo da govorimo o i dalje uticaju moralnog kapitala koji mi cprmio još iz srenjdovekovne države i koja zahvaljujuću Sretenju i Prvom srpskom ustanku (Prve srpske revolucije), možemo da budemo srećni. Dok oni ruše spomenike, mi ih gradimo. Naša istorija vredi i mi taj moralni kapital držimo u sebi.

Mogao bih da počnem uzrokom Srpske revolucije, čiji su okidač bile dahije i Sječa knezova, i istinom da istraživači DNK danas na terotorije Srbije uopšte ne nalaze turski gen. Ne govorim to kao neko ko je zbog toga srećan ili nesrećan nego da je vrlo zanimljivo da mi posle 450 godina pod Turcima taj gen u tim palpogramima ne pronalazimo. Onda se postavlja pitanje ko su bile dahije? I da li dahije postoje isključivo kao neprijatelji koji dolaze sa strane, ili su oni zapravo neko ko je oduvek među nama? Mi znamo da je Milan Garašanin objavio "Načertanije" 1848, ali to uopšte nije delo velikosrpske koncepcije, nego je prvo ispisano u Engleskoj i prvi put objavljeno u jednom časopisu, pa tek onda preneto i predstavljeno kod nas, pa tek onda široko zahvaćeno kao ideja o velikosrpskoj budućnosti, koja se jedino ostvarila u vidu Jugoslavije, a Veliku Srbiju nikada nismo imali. Ali, ni to nije naša ideja. I ta je ideja bila u raspadu Otomanske imperije dovođena u tačku u kojoj bi jedan poduzetan narod mogao da bude stožerni, što bi rekli Hrvati, oko koga se vrte događaji i oko koga može da se plete budućnost, što je na kraju krajeva tom Jugoslavijom i dokazano.

Kad bi ovo bio filmski početak, bio bi iz filma "Sjećaš li se Dolly Bell?". Kada je otac Maho u pirpitom stanju rekao "porodicu treba ukinuti", nije ni sanjao tih 1960-ih godina da će to biti plan svetske oligarhije i njene zloupotrebe marksizma, te borbe, kako kažu na srpski TV kanalima, patrijahalnog kapitalizma. Odgovor Mahove žene bio je: "Pokupi to garderobe, pa je ukini". On je mogao da iznese jedan par gaća, dva para čarapa i ostao bi na istom onom na čemu se danas razdvaja taj svet u kome je cilj rasturanje porodice. Dakle, svi nasilnici makrsističke misli su pikirali na porodicu i insistirali na tome da se ona ukine. Što ja mislim da nije izvodljivo, ali se danas radi na planetarnom nivou, na najpodmukliji način. Ako se setimo kako je marksizam odigrao veliku ulogu u nemačkoj socijaldemokratiji i kako su u predvorje Hitlerovog dolaska svi socijaldemokrati odigrali veliku ulogu, slažući se sa Kajzerom oko sih ključnih pitanja. Ali kada je Velika ekonomska kriza počela, svi su socijaldemokrati, levičari, marksisti postali Hitlerovi vojnici. Tj. najveći deo.

Dakle današnja ideja da treba da vodimo računa o crncima, Black Lives Matter, naravno da je tačna, da moramo da vodimo računa. Pročitao sam da je 1835. kod nas postojao član u zakonu koji štiti i robove. Ali način na koji se oni instrumentalizuju danas i na koji se zloupotrebljava u suštini marksizam zapravo je razdvajanje belih od crnih, od njihove socijalne i egzistencijalne pozicije u svetu, koja je, kako vreme odmiče, sve teža i teža. U SAD ima 36 miliona ljudi koji nemaju šta da jedu i 48 miliona ljudi bez posla. U poslednje dve godine oko 5.000 firmi tamo je zatvoreno i ne znam ni koji je broj ljudi koji ne može da živi, plati kredit u zemlji koja je sva u kreditu.

I sad da kažem kako bih mogao opet da počnem, pa da privedem kraju. Rekao sam malopre Cancel Culture, "otkaz kulture", izraz koji je pre pet dana stvoren u Americi i koji se vodi kao bitka pretplatnika Diznija (koji je otkazao crtane filmove). Međutim, zanimljiva je jedna stvar. Arnold Tojbi 1952. piše knjigu o sukobu kultura. Sukob kultura je, prema njegovom mišljenju, nešto što će doneti Americi preimućstvo nad Indijom, Kinom, Rusijom i islamskim svetom. Hantington piše knjigu 1990. godine u kojoj govori da to neće biti sukov kultura, već civilizacija. Da ne govorim kome sve u tom sukobu civilizacija predviđa budućnost, ali spominje između ostalog i pravoslavnu hrišćansku kulturu, koja naravno uz sve to ima simptome sekularnog života. Ako budemo zajedno i ako budemo čuvali svoju kulturu imamo šansu da preživimo uz budiste, muslimane i sve druge koji žive u Aziji, a i Amerikance za koje on pretpostavlja da ako budu pametni da mogu da se spasu. Za ove druge, prema Hantingtonovom mišljenju, nema baš velike perspektive, ali je zanimljivo da je 1952, taj drugi autor pisao kako je to sukob kultura, a mi danas doživljavamo da se upravo iz te obećane, najveće zemlje upravo govori o otkazu kulture.

I evo, da započnem ovaj govori ispisom. Ima divnih sedam tačaka koje sam pročitao u "Pečatu" i koje je u svojoj knjizi ispisao dr Jovan Dušanić, "Ekonomija postmoderne i neoliberalizam". Citirao je Gandija koji je tvrdio da zapadnog čoveka u propast vodi sledećih sedam grehova:

Što želi bogatstvo koje nije stečeno radom
Što želi uživanje bez savesti
Što odvaja znanje od poštenja
Što vodi politiku bez načela
Što vodi poslovanje bez morala
Što odvaja nauku od čovekoljublja
Što teži veri bez žrtvovanja
 

Evo, ja ga nisam ni počeo, a već sam završio."