POČETAK NACIONALNE REVOLUCIJE: Dogovorom najviđenijih predstavnika naroda u Orašcu 1804. godine počeo je prvi ustanak za vaskrs države

Pitanje ostanka turskih poseda u Evropi, tzv. Istočno pitanje - otvorilo se krajem 17. i početkom 18. veka kada su evropske države u nizu ratova koje su vodile sa Turcima, počele da potiskuju Osmanlije iz srednje Evrope i Podunavlja.

Ruska carica Katarina II predložila je 1782. godine austrijskom caru Josif II sporazumom tzv. Grčki projekat kojim je planirana podela osmanskih teritorija u Evropi, po kojoj su Vlaška, Moldavija i Bugarska ulazile u interesnu sferu Rusije, a Srbija, Bosna, Hercegovina i Crna Gora u interesnu sferu Austrije. Rat Austrije protiv Osmanlija 1788-1791. godine nije bio uspešan, jer posle početnih uspeha, Turci su zadržali severnu granicu na Savi u Dunavu.

U srpskoj tradiciji taj rat upamćen je kao Kočina krajina. Ratna dejstva vođena su na prostoru severene i centralne Srbije, a srpsko stanovništvo masovno se odazvalo pozivu Austrije da kao dobrovoljci stupe u frajkor, pomoćne vojne jedinice. Znatan broj ustaničkih starešina - među njima Karađorđe - bili su frajkori. Stečeno ratno iskustvo i vojne veštine primenjene su kasnije u Ustanku.

Mirom u Svištovu 1791. godine između Austrije i Osmanskog carstva uspostavljena je granica na Savi i Dunavu. Sa druge strane, Porta je reformama u Beogradskom pašaluku posle Svištovskog mira ozakonila sistem knežinske samouprave, delom iz oportunih razloga, a delom radi suzbijanja janjičarskih izgrednika u pograničnim oblastima.

Posredstvom beogradskog vezira Hadži Mustafa-paše (1793-1797; 1799-1801), Porta je objavila fermane 1793, 1794. i 1796. godine kojima je Srbima dala pravo da imenuju dvanaest obor knezova, nahijskih starešina, koji su razrezivali i prikupljali porez, dato je pravo isplaćivanja danka odsekom, garantovana je sloboda veroispovedanja i pravo na gradnju i obnove crkava i manastira. Povlastice koje je Porta dala srpskom narodu u Beogradskom pašaluku krajem XVIII veka bile su do 1807. godine polazište u izgrađivanju srpske države.

PRILIKE u Beogradskom pašaluku izmenile su se 1801. godine kada su dahije, odmetnici od centralne vlasti, preuzele vlast. Uz podršku vidinskog odmetnika Osman Pazvan-oglua, dahije su ubile beogradskog vezira Mustafa-pašu i zaveli svoj represivni poredak. Višestruko su uvećani finansijski nameti, pojačan je kuluk i besramno se nasrtalo na čast i moral Srba. Četvorica dahija, Fočić Mehmed-aga, Mula Jusuf, Kučuk Alija i Aganlija kao gospodari Beogradskog pašaluka postavili su po nahijama zamenike - kabadahije (male dahije), koje su u gotovo svakom selu imali svoje zastupnike subaše. Brutalna uprava Sali-age, brata dahije Kučuk Alije, muselima varošice Rudnik postala je paradigmatična za celokupnu dahijsku strahovladu u Srbiji od 1801. do 1804. godine. Tursko bezakonje podstaklo je ugledne Srbe u Beogradskom pašaluku da počnu pripreme za ustanak. Narodne starešine poput Alekse Nenadovića, Ilije Birčanina, hajdučkog harambaše Stanoja Glavaša, trgovaca Đorđa Petrovića, Mladena Milovanovića i duhovnika i sveštenika poput Hadži Ruvima, istaknuti su predstavnici društvenih slojeva koji su imali vodeću ulogu u pripremama i organizovanju Prvog srpskog ustanka.

Turci su primetili ustaničko vrenje u srpskom narodu i odlučili su se na radikalan korak. U Seči knezova između 24. januara i 4. februara i 29. januara i 10. februara 1804. godine, pogubljeno je oko osamdeset istaknutih Srba u Beogradskom pašaluku: Ilija Birčanin, Aleksa Nenadović, Petar iz Gložana, Marko Čarapić, Stevan Palalija, Hadži Ruvim i mnogi drugi. Taj događaj samo je ubrzao pokretanje Prvog srpskog ustanka.

Prvi srpski ustanak počeo je zborom u Orašcu, na Sretenje 2/14. februara 1804. godine. Tada je Đorđe Petrović Karađorđe, trgovac i bivši učesnik frajkora, koji je srećno izbegao turski napad u Seči knezova, izabran za vožda. Iako su kao kandidati predlagani Stanoje Glavaš i trgovac Teodosije Marićević, prisutni na zboru, njih oko trista, odlučili su se za energičnog i po prirodi prekog Karađorđa, kome su položili zakletvu vernosti, na krstu bukovičkog prote Atanasija. Prvi dani i nedelje Ustanka obeležili su ustanički uspesi u proterivanju Turaka iz šumadijskih sela. Hanovi su goreli, Turci su ubijani i proterivani. Prva veća bitka odigrala se u Drlupi 12/24. februara 1804. godine. Dahije su protiv Karađorđa uputile Aganliju sa četiri stotine janičara i na bojištu je ostalo na desetine mrtvih sa obe strane. Na Bele poklade 6/18. marta 1804. godine Karađorđe je ušao u Rudnik i naredio da se do temelja razori tvrđava.

USTANAK se tokom februara i marta proširio i na ostale delove Beogradskog pašaluka. Prota Mateja Nenadović, Jakov Nenadović i pop Luka Lazarević su stali na čelo ustanka u Valjevskoj i Šabačkoj nahiji, Lazar Mutap, Milić Drinčić u Čačanskoj nahiji, Stojko Krivokuća u Resavi, Milenko Stojković i Petar Dobrnjac u Požarevačkoj nahiji, Đuša Vulićević i njegov brat Vujica pokrenuli su narod u smederevskom kraju. Nizale su se ustaničke pobede nad Turcima kod Beljina i Svileuve u zapadnoj Srbiji, a Lazar Mutap i Milić Drinčić spalili su Čačak. I Turci su nanosili poraze ustanicima. Jedan od najvećih poraza u celom Prvom srpskom ustanku je onaj kod manastira Čokešine, na Lazarevu subotu 16/28. aprila 1804, poginulo je u jednom danu trista trinaest boraca.

Ustanici će potom osloboditi Batočinu, Jagodinu, Požarevac i varoš Smederevo. Pregovori ustanika i dahija uz posredstvo austrijskih vlasti iz Zemuna u aprilu 1804. nisu uspeli, pa je Porta u Beograd poslala bosanskog vezira Bećir-pašu da reši spor.. Međutim, dahije su napustile Beograd i pobegle u Adakale, gde im je Milenko Stojković, uz saglasnog Bećir-paše, odsekao glave. Ni pregovori ustanika i Bećir-paše nisu doveli do smirivanja stanja u Srbiji. Portin izaslanik nije prihvatio zahtev Srba koji su tražili garancije strane sile.

U leto 1804. godine Turci su proterani iz unutrašnjosti Srbije i jedino su ostali u utvrđenim varošima Beogradu, Šapcu, Smederevu, Užicu, Sokolu, Karanovcu. Ustanak je na prelazu 1804. i 1805. godine dobijao novu perspektivu i ciljeve. Trebalo je osigurati postignuto na bojnom polju, ali za to je trebala garancija neke strane sile. U zimu 1804/05. u Rusiju je upućena prva diplomatska misija u kojoj su bili prota Matija Nenadović, Petar Novaković Čardaklija i Milosav Protić, što ukazuje na to da su ustanici razmišljali o diplomatskom ishodištu svoje borbe.

Jedna od najvećih i najvažnijih bitaka Prvog srpskog ustanka odigrala se na Ivankovcu, nedaleko od Paraćina od 6/18. avgusta do 8/20. avgusta 1805. godine. Protiv ustanika kojima je komandovao Milenko Stojković je nastupala regularna turska vojska koju je predvodio niški vezir Hafis-paša. Za moral ustaničke vojske Ivankovačka bitka je od izuzetne važnosti, jer je pokazala da dojučerašnja raja može da se bori sa carskom vojskom.

RATNI plan 1806. predviđao je dalje širenje ustanka. Milenko Stojković s vojskom je prodro u istočnu Srbiju, Petar Dobrnjac je zaposeo Paraćin, Ražanj i Aleksinac. Stanoje Glavaš i Mladen Milovanović oslobodili su Kruševac, a Radič Petrović je dolinom Ibra upao u Pazarsku nahiju. Milan Obrenović dopro je do Višegrada i Nove Varoši. Sa druge strane, Turci su se spremali za obračun sa ustanicima napadom na Srbiju iz tri pravca: iz Vidina, iz Niša i sa Drine. Više od 80.000 turskih vojnika napadalo je oko 33.000 ustanika. Turska vojska iz Bosne, koju je predvodio Kulin-

-kapetan, prvo je napala ustanike u severozadnoj Srbiji. Bitka na Mišaru nedaleko od Šapca, najveća bitka u Prvom srpskom ustanku vođena je 1/13. avgusta 1806, borba prsa u prsa trajala je do noći. Turci su do nogu potučeni. Na bojnom polju ostalo je preko hiljadu turskih vojnika, među njima Kulin-kapetan (Mehmed-beg Kulenović).

Deligrad je bilo važno odbrambeno uporište ustaničke vojske koje je sprečavalo prodor turske vojske dolinom Morave. Ustanici su pet nedelja odolevali napadima turske vojske. Odlučujuća bitka odigrala se 23. avgusta/3. septembra 1806. godine. Petar Dobrnjac, Mladen Milovanović i Stanoje Glavaš porazili su tursku vojsku i u protivofanzivi ustanici su dospeli do Prokuplja i do Laba na Kosovu. Najvažnije dostignuće ustanika u inače uspešnoj 1806. godini bilo je oslobođenje beogradske varoši. Ustanici su beogradsku varoš napali 1/12. decembra, na Prvozvanog Andreja. Beogradski vezir Sulejman-paša predao je tvrđavu 28. decembra po starom kalendaru.

Ratni uspesi u toku 1806. godine uticili su na promenu i proširenje ratnih ciljeva. Trebalo je osloboditi ostale delove Srbije. Naime, ustanička Srbija je dobila ratnog saveznika - Rusiju, koja je krajem te godine objavila rat Osmanskom carstvu. Obnova države i oslobađanje srpskog naroda ustanicima je bilo potpuno ostvarivo uz pomoć Rusije. Na skupštini u Smederevu u martu 1807. je odbijen Ičkov mir i odlučeno da se sa Rusima nastavi rat sa Turcima. To je imalo dalekosežne posledice po sudbinu Prvog srpskog ustanka, jer se time Srbija vezala za ishod rusko-turskog rata.

Milenko Stojković je s vojskom u aprilu 1807. godine ušao na teritoriju Vidinskog pašaluka i utvrdio se u selu Štubiku. Ubrzo ga je nadmoćnija turska vojska opkolila. Ratne operacije su trajale dva meseca. Milenko Stojković i Karađorđe razbili su tursku opsadu 19. juna/1. jula 1807. godine. Sukobilo se oko 5.000 turskih vojnika i oko 3.000 srpskih i ruskih vojnika. Bitka se završila potpunom pobedom srpskog i ruskog oružja.

U SLOBOZIJI 25. avgusta 1807. godine Rusi i Turci su potpisali primirje koje se prećutno odnosilo na Srbiju. Zbog toga je 1808. godina najmirnija godina od početka Prvog srpskog ustanka. Ratnim planom za 1809. godinu predviđen je prodor srpske vojske u četiri pravca: ka Vidinu, prema Nišu, u pravcu Stare Srbije, Crne Gore i Hercegovine i prema Bosni. Cilj ustaničke ofanzive je bio spajanje s ruskim trupama na istoku i sjedinjenje s Crnogorcima i Hercegovcima, odnosno oslobođenje i ujedinjenje srpskih zemalja. Umesto da bude godina trijumfa, godina 1809. postala je godina poraza ustaničke vojske, poraza koji je bacio tešku senku na dotadašnje vojničke uspehe, opteretio srpsko-rusko savezništvo i pokolebao moral ustanika.

Uspesi su postignuti na zapadnom frontu gde je u bici kod Loznice poražena turska vojska iz Bosne i izvršen prodor do Janje i Bijeljine. Karađorđe je oslobodio Novu Varoš, Sjenicu, potukao Turke na Suvodolu i osvojio varoš Novi Pazar. Ključan poraz ustanici su doživeli kod Niša, gde su se zavadile starešine Miloje Petrović i Petar Dobrnjac, koji se čak povukao. Turci su to iskoristili i kod sela Kamenica 19/31. maja 1809. godine napali čegarski šanac koji je branio Stevan Sinđelić, sa vojskom iz Resave, Ražnja i Aleksinca. U nemogućnosti da se odupre nadmoćnijoj turskoj sili, Sinđelić je zapalio magacin sa barutom i tom prilikom je poginulo oko 3.000 Srba. Slomom fronta kod Niša, ustanici su iz ofanzive prešli u defanzivu. Očekivano sadejstvo ruskih trupa je izostalo. Karađorđe je pohitao u odbranu tog dela ratišta, ali su Turci uspeli da zauzmu šančeve kod Deligrada i da do jeseni zauzmu veći deo istočne Srbije. Zahvaljujući voždovoj požrtvovanosti, Turci su zaustavljeni na Velikoj Moravi. Uz to, nastale su podele među ustaničkim starešinama. Petar Dobrnjac i Miloje Petrović su pobegli u Austriju (potonji je kasnije pogubljen), a Milenko Stojković se jedno vreme odmetnuo od vožda i zatvorio u Poreču.

Konsolidacija ustaničke vojske i rehabilitacija srpsko-ruskog savezništva usledili su 1810. godine. Srbi i Rusi, ovi pod komandom pukovnika Josifa Oruruka, utvrdili su se na Varvarinskom polju gde su dočekali i razbili brojno nadmoćniju tursku vojsku. Najkrvavija bitka Prvog srpskog ustanka vođena je na Tičarskom polju kod Loznice 5/17. oktobra 1810, i samo je trećina turske vojske uspela da se spase bekstvom preko Drine. Do leta 1813. godine Turci nisu pokretali veće ofanzivne akcije protiv ustaničke Srbije, mada su čarke i manje bitke sve vreme vođene duž granice.

BUKUREŠKI mir koji je potpisan 16/28. maja 1812. godine između Ruskog i Osmanskog carstva bio je presudan za kraj Prvog srpskog ustanka. U osmoj tački ovog sporazuma pisalo je da Srbija ostaje pod sizerenskom vlašću sultana, sa autonomnim pravima o kojima će se neposredno dogovoriti Srbi i Turci, Turcima je omogućeno da drže vojne posade u utvrđenjima, a Srbima se daje amnestija za učešće u borbama. Ruske vojne posade stacionirane u Šapcu, Beogradu, Smederevu i Užicu su posle Bukureškog mira napustili Srbiju zbog očekivanog napada Francuza. Karađorđe i ustaničko vođstvo našli su se na velikim iskušenjima. Ispunjenje odredbi Bukureškog mira značilo je da se Turci bez borbe vraćaju u Srbiju, što je sa stanovišta faktičke nezavisnosti koju je Srbija uživala bilo nezamislivo. Druga mogućnost za koju su se ustanici opredelili na skupštini u Kragujevcu u januaru 1813. godine bila je nastavak pregovora sa Portom o načinu primene Bukureškog mira i istovremeno pripreme za odbranu zemlje, sve u cilju da se dobije na vremenu i sačeka ishod francusko-ruskog rata.

Turci su od proleća 1813. godine na granicama Srbije koncentrisali vojnu silu, oko 150.000 vojnika kojom je komandovao veliki vezir Huršid-paša. Ustanički front prema turskoj vojnoj sili bio je podeljen na šest komandi, a u svakoj komandi nalazila se vojska iz nekoliko nahija. Ustaničke snage odbrane raspolagale su sa oko 53.000 vojnika. Turski kocentrisani napad na Srbiju počeo je u julu 1813. godine. Najpre je oko 10. avgusta 1813. popustio istočni front, koji se pogibijom Hajduk Veljka Petrovića raspao. Turske trupe iz pravca Niša, krenule su niz Moravu i krajem septembra spojile su se turskim trupama iz Vidina, čime je istočna Srbija pala pod tursku vlast. Na zapadnom frontu, bosanski vezir je najpre zauzeo Loznicu. Ustanici se utvrđuju na Zasavici, na severu Mačve i sedamnaest dana do 5/17. septembra 1813. godine odbijali napada Turake. Bitka na Zasavici ujedno je bila i poslednja bitka u Prvom srpskom ustanku.

Prvi srpski ustanak se završio Karađorđevim bekstvom u Austriju 21. septembra/3. oktobra 1813. godine. Dva dana kasnije turske trupe su zaposele Beograd. Desetine hiljada Srba je prebeglo u Austriju, mnogi su utočište pronašli u zbegovima u unutrašnjosti Srbije, a veliki broj je nastradao od turskog mača ili su kao roblje odvedeni u Tursku.